Прича "Недељног Дневника": Вертикални специјал

НОВИ САД: Зашто сам таква? Жив је. Све остало је ствар ситничарења. Као и она. Ја сам жива! - каже себи и схвата да поново може да поднесе ту мисао.
knjiga
Фото: Ilustracija

После мнооого времена. Чула ју је безброј пута из уста тешитеља, али престала је да се тако осећа. Више од двадесет седам година само фигурира. Не, не смеш то сад! Не! - наређује себи док јој се очне дупље пуне сланоћом. Сусрет са професором враћа је у други гимназије, у облик девојчурка. Трчи на школски квиз да гледа тадашњу звезду свезналицу - Милана. Треба изгледати свечано, зато џемперу, шупљем на лактовима, заврће рукаве до кратких. Оскудица-стил. Висок, црн, густих, спојених обрва и великог носа, личио је на егзотичну варијанту античког бога. Хеленска подгрупа у којој је видела свеукупну лепоту мушкарца: здравље, шарм, бистар ум. Без посебне школске специјализације, самостално се напаковао знањем о филму. На такмичењима гимназија југословенских република, око њега се формирао тим навијача. Велико познавање кинематографије изазивало је дивљење и истинско узбуђење квизомана. Идол је рођен. Зближили су се на школској свечаности. Питао је ко уме да плеше, девојке су хорски узвикнуле да знају, она је ћутала.

- Ја појма немам. Зато морам да бирам незналицу.

Она је била та. У школи је сутрадан кренула прича о “комикапару”. Шта ће сад? Како превазићи стид од јавних пољубаца? Са њим је то ишло нормално. Открио је проблем и, на свој, шармантан начин одржао теоријско слово о љубљењу са показним примером. Од њега је чула да се ништа не подразумева и да се и највећа страст достиже договорним путем. Илузију о сродним бићима која се у свему нађу, заменила је “сарадничка” пракса. Схватила је. Срећа је кад сретнеш некога пред ким се не стидиш. Кад се осетиш слободним да откријеш све мане.

- Ниси се пре љубила?

- Не.

Подигао ју је до своје висине и поклопио јој усне.

- Ово је вертикални стил. Специјал. За снажне момке и мале девојке - смејао се. - Биће још врста, полако, тек сам те нашао.

Изгубљена у снажном загрљају почела је да се тресе. Да ли је то оно о чему сања? Да ти неко изјави љубав. Као добар дан. Без увода и дугих пауза. Са хумором. Како ће тећи даље? Ако буде даље. Како, иначе, двоје, који једва нешто знају једно о другом, како преброде ону критичну раздаљину између два тела, истисну последње милиметре ваздуха који их дели и - сједине се? Често се, управо на примеру упарених људи, питала како су дошли једно до другог и шта их држи, кад, споља гледано, делују несагласно. А тек њихово интимно заједништво?

Јавни скупови су најпогоднији за перверзне анализе немогућих спојева. Бити анониман, то значи слободу посматрања. Посебно мушког пола. Рецимо, угледан, посебан господин, достојан специјалног приступа, поштовања, фине уздржаности. Међутим, изгледа да то није рецепт да га из статуса неприступачног божанства преведеш у стање рашчупаног мужјака Јер, испоставља се, његова госпођа партнерка, не даје пет пара на мушку репутацију вишег реда. Која то моћна мантра и еротска вулгарија свлачи недодирљивог, скида му титулу објекта дивљења и стрмоглављује га у непеглану постељину и чекињаста бедра? У мраку кључног чина, у клинчу тело у тело, ордење највише памети здроби се у шодер, утоне у омаму лепљиве примитиве. Једним млазићем-стидљивком, пошкропе се и амбиције главе и доње потребе. Како се, затим, одвија излазак из лика без критеријума? Повратак у претходно, пресексуално стање? Док Тај-Та - упарени искључиво голим, телесним дометима, поново навлаче љуштуру јавне смерности и амбалажу за друштвено кодирање - да ли нешто кажу? И шта? Ако да, са којим од саставних делова дотичног је то у вези? Са оним што свеколики смисао закуцава оргазмичким криком, или са сектором грађанске уљудности, лишеним назнака ниских страсти?

То је било то. Баш добро? Јел’ да? - као да чује посматраног. Угледни грађанин и љубавни практичар. Толико од њега. Сећање плус подразумева стрпљење, време. “Добро, то је то” - узима за наслов групације чије је представнике сретала у протоколарним пригодама. Кад је, као победница песничких фестивала позивана на високе свечаности. Баш се питала, какав је то господин кад стално себи скида перут са ревера. Мозак офиран на себореичним љуспицама.

- Опет одлећеш! Упорно игноришеш тему! - из подсвести би јој се тад јавио повишени глас професорке књижевности. Имала је спремне казнене мере за оне који се у писменом здатаку уживљавају више него што се тражи.

Бранка Криловић

Из романа “Прекасно”; Београд, Геопоетика 2018.

EUR/RSD 118.0300
Најновије вести