О томе да све у наставку ове приче није било идилично, и да се у комуни Зелена Заједница још како морало радити, пише духовито Копицл у роману, а о томе су говорили и учесници овог разговора, осврћући се на седамдесете године двадесетог века, и хипи покрет којем је и Копицл припадао, али и на целокупни његов уметнички ангажман, од тада па до данас.
Подсећајући да је Копицл, међу многим стварима које је радио, био деведесетих година и уредник часописа „Транскаталог“, који је са својих пет, шест бројева оставио тако дубоку бразду у историји наше периодике, професорка универзитета и књижевна критичарка Владислава Гордић Петковић је напоменула да се и ту видела и језичка инвенција, и програмско деловање, познавање светске и наше уметности, широки дух и велики замах, уметнички, креативни, и организаторски.
- Владимир је неко ко транскаталошки успева да препозна оно што је у култури важно, да препозна оне покрете у светској мисли и светској књижевности, који ће нама бити потребни у тумачењу нас самих и ишчитавању наше културе и ја бих могла сада да се позовем на, рецимо, догађај који вечерас због Владимира пропуштамо, а то је полуфинале Евровизије. Дакле, уместо да навијамо за Констракту, ми смо овде са Владимиром, који је заправо био Констракта пре Констракте. Ви не бисте имали данас једну жену осмишљеног концептуалног наступа са једном јасном идејом, да иза ње није постојао један уметнички пројекат, уметнички покрет и наравно уметнички дух. Али, да оставимо Констракту по страни, ми се надамо и здрављу и обиљу и даље, и у светлу овог транскаталошког осветљавања наше стварности и наше културе, желела бих да кажем да је „Шпанска чизма“ једна од књига која заиста представља „шведски сто“ у малом. Колико год била мала, она је један занимљив залогај за читаоце и то залогај врло хранљивих и занимљивих детаља. Понешто у њој има за понети, а много тога је за читати и сачувати – приметила је Владислава Гордић.
У овој књизи Копицл је заправо поставио основе нечега чега у српској књижевности има јако мало, а то је екологија, еколошка свест и екокритика – покрет који у англосаксонском свету датира од краја седамдесетих година, када је Вилијам Рукертс објавио књигу, односно зборник истог назива, подсетила је Владислава Гордић.
- Први део „Шпанске чизме“ је у најбољој намери срочен и састављен као еколошка пустоловна повест о путовању у једну комуну, која би требало да се брине о природи, а заправо ту бригу травестира и показује се да сви који се у тој комуни затекну, заправо траже нешто друго, да је њихова потрага за слободним духом и слободном вољом заправо потрага за новим везама, новим спонама, па ако хоћете и за новим обавезама и ланцима, без којих живота даље нема. Живети се не може у апсолутној слободи, и у првом делу књиге ми заиста видимо ту анксиозност слободе, ту потребу јунака да има своја правила, своје самозадате идеје и принципе оличене макар у шпанској чизми, у обући које се он тврдоглаво држи и не жели да одбаци и напусти. Други део романа би много више припадао сфери едукативне травестије или, ако хоћете, једног малог, камерног, билдунгсромана о суживоту са једним дечаком који се појављује ниоткуда, и компликује живот наратору - истакла је Владислава Гордић.
Констатујући да је једна од централних тема романа наш однос према времену и прошлости, о начинима на који доживљавамо свет око себе, преображавајући га, а нарочито у сећањима на ствари које су прошле, професорка универзитета Горана Раичевић је додала да је „Шпанска чизма“ романескна инкарнација свог аутора.
- Аутор се смеје младалачким великим очекивањима, очекивањима од слободног живота у природи, којем се одала група људи, што не признаје филистарска ограничења цивилизације, као што су нација, држава, брак, живот који се своди на свакодневни одлазак на посао и штедњу за будућност. Будући да је и сам делио идеје „деце цвећа“ о слободној љубави, о великој заједници људи који су по природи добри и неискварени, нашао се наш јунак. Морамо признати аутономију књижевног јунака и разликовати га од аутора иако постоје та очигледна поклапања. Дакле, нашао се наш јунак у еко заједници, еко комуни, у којој се у будистичкој традицији много прича о животним енергијама, које се ту и тамо стимулишу певуцкањем и мантрама, али и оним што се сврстава у категорију контролисаних супстанци – подсећа Горана Раичевић.
С друге стране, еротска воља, или либидо, по речима Горане Раичевић, свеприсутна је у роману, главни јунак је осећа свуда, али му се пут ка задовољењу жеље не отвара лако или готово никако. Горана Раичевић такође примећује и да је све у првом делу романа бахтиновски карневалско: доле је горе, горе је доле.
- Смеје се доброћудно Копицл својим доживљајима из прошлости и коначно себи у прошлости ставом који каже био сам типичан сметењак свог столећа. И тако док читалац разгаљен првим делом романа с нестрљењем ишчекује нове згоде и незгоде сада већ у мушкарца преобраћеног момчића, који је невидљиви венац од цвећа заменио грађанским шеширом, социјалистичком шапком или уметничком француском капом, како ко воли - наводи Горана Раичевић. - Наше очекивање се изневерава, јер сазнајемо да се наш јунак као син разметни, вратио у рутину нормалног живота, са службицом и платицом као наградом. Колотечину таквог живота у којем су жене као и у првом више одсутно присутне, јер она права посебна и јединствена жена и даље обитава само у простору чежње, односно у сновима, а замењују је случајне партнерке.
Ова мала књига се, по речима њеног аутора, бави још једном важном ствари.
- То је оно што би рекли наш опстанак, у времену кад живимо у добу које сами зовемо сад научно, то је усвојено, антропоцен, а то значи доба које је сам човек својим кварењем планете произвео, и сад живи у једном свету који је нарушен, како су некад стари песници говорили, које је искочило из зглоба - подсећа Владимир Копицл, помињући да и даље верује у хипи живот, као једну лепу могућност човечанства.
Н. Пејчић
