С друге стране, мада имају различите полазне позиције односно два схватања и размеравања реалности (онострано-митски и односно научни, узрочно-последични), хорор и научна фантастика неретко се преплићу и творе тешко размрсиво клупко, на радост конзумената и муку чистунаца који упорно покушавају да процене којих жанровских елеменат има више.
И поред резерви према жанровима, Бредбери је, на чак неколико листа, сврставан међу највеће америчке приповедаче 20. века што свакако потврђује његову списатељску умешност и убедљивост, неупитну упркос жанровском „хендикепу“. За живота је објавио чак 27 романа, од којих је најпознатији дистопијски „Фаренхајт 415“ и око 600 прича од којих је већина најпре штампана у часописима, а потом сабирана у збирке - као најзначаније се помињу „Марсовске хронике“, „Илустровани човек“ и „Опевам своје електрично тело“. Бредбери је приче објављивао од 1938. године и то је за самоуког писца без формалног академског образовања био извор прихода и основ неизвесне егзистенције.
„Мрачни карневал“ оригинално је објављен 1947. као Бредберијева прва књига са 27 прича (на више од 300 страна) од којих су неке први пут објављене, док су оне раније публиковане преправљане и дотериване. Осам година касније, у збирци „Октобарска земља“, Бредбери је прештампао чак 15 прича из „Мрачног карневала“ (неке приче су прерађене за то издање). „Мрачни карневал“ је репринтован 2001. године са додатком пет нових прича. Знатижељни читалац српског издања „Мрачног карневала“ (београдски „МцМиллан“, 2017) неминовно ће бити у недоумици зашто ово издање има само 13 прича и по ком критеријуму су одабране; на жалост у књизи нема одговора на та питања.
Како год било, „Мрачни карневал“ чине разнородна тематска интересовања младог писца, у распону од неминовних стилских вежби до првих корака у правцима по којима ће бити запажен и запамћен. У књизи се понајпре истичу приче о дечацима који упознају чудеса света („Језеро“, „Чупавац“, „Човек са спрата“, „Хајде да се играмо отрова“, „Ноћ“). Посматрање и (не)разумевање догађаја из визуре детета онеобичава одраслима тривијалну стварност а свако одступање од ње издиже је у сфере потпуно непрепознатљивих светова (посебно у „Чупавцу“) истовремено дозвољавајући аутору да преиспитује границе „нормалности“. Тако се позиција „непоузданог приповедача - јунака“ открива као ванредно погодна за поигравање значењима и вредносним системима. Сличан потенцијал имају и приче чији су јунаци јединке изопштене из групе због неконформистичког понашања, односно лица са психичким манама („Резервоар“, „Мртвац“, „Насмешени људи“, „Погребник“). Покоравање „пожељним“ моделима понашања у малим заједницама услов је за укључивање у групу. Недостатак емпатије и друштвене солидарности са „другачијима“ охрабривани су баш као и изругивање, па и насиље према њима. Бредбери бележи процесе који се слажу у велики слику конзервативне средине малих варошица.
Млади се писац амбициозно хватао у коштац и са темама које одступају од уобичајених. У „Малом убици“ спретно се негира образац о бебама као беспомоћним створењима. „Гомила“ је прича злослутне атмосфере и узнемирујућег контекста који дозвољава различита спекулативна тумачења (од научнофантастичног до култно-паганског). Литерарно најамбициознија приповетка „Следећи“ започиње као „колонијална“ проза (са егзотичним детаљима и културолошким јазом између туриста и домородаца) да би се трансформисала у студију нарастања тескобе и језе пред непознатим које кулминирају тријумфом нерационално-заумног. Бредбери сигурно влада тензијама и градњом атмосфере од наизглед безначајних сегмената.
Бредберијево приповедање лако је и полетно, а реченице варљиво једноставне. Описи су неретко претерано китњасти, тон мелодраматичан и меланхоличан што, после више од седам деценија од оригиналног објављивања књиге, текстовима дарује племениту патину минулих времена.
Илија Бакић
