Ристовић је лауреат "Бранкове награде", престижне награде "Десанка Максимовић" признања "Бранко Миљковић" и "Милица Стојадиновић Српкиња", као и немачке награде "Хуберт Бурда" за младу европску поезију.
Песме Ане Ристовић превођене су на многе језике и заступљене су у више домаћих и страних антологија, а била је и српски представник на Песничкој олимпијади у Лондону 2012.
Њена 9. песничка збирка "Руке у рукама" настајала је док је ауторка била резиденцијални стипендиста немачке фондације за културу ДААД у Берлину.
Ристовић каже да постоје две групе песника.
У првој групи су они који се лако одричу својих првих песничких збирки и који кажу да никада ране песме не би уврстили у ретроспективне књиге јер су се у међувремену променили. Спадам у другу групу песника која гледа на своје прве објављене песма са носталгијом јер сам тада осећала много веће узбуђење поводом објављивања књига у којима су се оне нашле. Са много већим усхићењем сам доживљавала излазак тих књига из штампе него што је то случај данас. Са друге стране свесна сам да све прве књиге болују од рапсричаности младих аутора. Када си млад песник ти желиш да све што си урадио стане у једну књигу. Свака слика и свака емоција, казала је Ристовић.
Додала је да проток времена песницима доноси сигурност и једноставност па они са мање речи успевају да кажу све што желе.
Ристовић је нагласила да је и данас она иста песникиња са почетка каријере и да је на исти начин опчињавају детаљи свакодневнице посматрани кроз посебно стакло које их чини посебним.
Љубитељ сам ситница и малих ствари. Увек приметим оно што већина не види. Те ситнице филтрирам кроз увеличавајуће стакло, придајући им већу важност него што имају. Онда те обичне ситнице пронађу фантастичну димензију у мојој поезији, казала је Ристовић.
Према њеним речима све што напише увек и објави.
Готово да нема песме коју ја држим у некој фиоци. Не размишљам превише када у једном моменту завршим песму. Једино о чему накнадно размишљам је размештај песама у књизи. Никада нисам имала песму која је морала да одстоји. То једноставно није мој стваралачки принцип. Једино је важно да у речи преточим све што осећам и видим, казала је Ристовић.
Цењена песникиња каже да су о њеној поезији писали учени људи: песници, професори, књижевни критичари и да јој је то пријало.
Увек између писаца и књижевних критичара постоји јаз. Писци верују да су књижевни критичари ифрустрирани писци у покушају који нису имали довољно воље да развију свој таленат или уопште нису ни имали таленат. Верујем да без добре књижевне критике не можемо имати ни еминентну књижевност. Недостатак простора у медијима за објављивање књижевне критике је последица гашења многих књижевних часописа, а Интернет у нашој традиционалној Србији није место где би се на релевантан критички начин писало о књижевности. Без књижевне критике нећемо упознати нове, важне гласове наше књижевности, казала је Ристовић.
