Оно што, у односу на претходна два, одликује роман „Последња прича“, који је објавио „Соларис“, јесте укрштање два времена, што Драгана Тодоресков описује као прустовску асоцијативну технику приповедања, при чему се сваки детаљ који јунак у садашњости види, може испоставити као окидач за неку његову причу из прошлости.
У роману постоји време пре и након смрти супруге главног јунака, и та два времена, по речима Драгане Тодоресков, „Тихомир Станишић феноменално повезује, некад на нивоу једне речи, некад на нивоу једне реченице, и то су управо ти прустовски моменти“ у овом делу, које говори о губитку некога блиског.
Као и у претходним, и у овом роману се могу пратити два плана: психолошки и друштвено - критички. У том контексту, како наводи Драгана Тодоресков, за разлику од претходна два романа у којима је у фокусу била тамна страна човека, зло и злочин, „Последња прича“ је више преиспитивање доброте у људима и крајњих граница до којих су спремни да иду у својој емпатији, да би пружили подршку, и емотивно учествовали у нечијој патњи.
„Овај роман ја доживљавам као побуну... Зашто се добрим људима догађају лоше ствари? Ту наступа препознатљиви Станишићев филозофски, егзистенцијалистички дискурс, који се буни, пита, и који се са датом ситуацијом не мири, и поново избија идеја о отуђењу, о рубној позицији неког ко је добровољни изопштеник из друштвене заједнице“, наводи Драгана Тодоресков, објашњавајући психолошки план и додајући да је друштвено - критички план најизраженији у причи Филипа, другара главног јунака у овом роману, који добровољно одлази у рат, бива рањен и остаје инвалид.
По жељи аутора Станишића да на промоцији говори управо психолог, сматрајући да има шта да каже о његовим романима, па и о „Последњој причи“, гледајући из угла своје професије, психолог и психотерапеут Филип Ђорђевић истакао је да у психологији постоји читава грана која се зове психологија губитка, која се посебно изучава. Стога се Станишић, како сматра Ђорђевић, у овом роману бави изузетно комплексном ствари, са којом се кад-тад сви суочавају, али се никада нису навикли на тај губитак.
Подсећајући на ликове и тематику претходних романа, аутор је истакао да му је заиста било потребно да, након антијунака, створи и неког јунака, а у овом роману је покушао да направи више њих, наравно не савршених, али су јунаци, како је приметио. Главни јунак у овом роману покушава да напише последњу причу своје збирке, и како Станишић указује, кроз њу преживљава читаву везу и љубав. Последња прича коју треба да напише је, како објашава Станишић, више као његова последња прича, која му је потребна да би наставио даље свој живот.
Текст и фото: Н. Пејчић
