Попут Манојловића у своје време, како је истакнуто, Дамјанов подједнако оштро и смело указује у полемикама, есејима, критикама и у текстовима теоријско-манифестног карактера, на полифонијску суштину српске књижевности, на аргументоване чињенице да није “каскала” (нити “каска”) за европским токовима, те да су притом и многа дела минуле баштине постала “откровења” авангарде, неоавангарде и постмодернизма.
Дамјанов (Нови Сад, 1956) један је од најзначајнијих савремених српских аутора који је модеран уметнички сензибилитет и тежњу за превредновањем и реинтерпретацијом српске књижевне традиције једнако показивао, како у стваралачком прозном, тако и у научно-есејистичком опусу, истакнуто је у образложењу.
Већ од самих почетака стваралачког активизма Дамјанов се истакао као један од најсмелијих експерименталних “пројеката” младе српске прозе.
Од тада, са појавом “Истраживања савршенства”, па све до данас, овај аутор јесте неизоставан део теоријских проучавања на пољима иновација у форми, проблему њене семантизације и функционисању интерактивних хипертекстуалних стратегија унутар текстуалног дискурза, као и на пољима језичког експеримента и постмодерних стратегија; аутор чије нас дело као формални и значењски лавиринт, изнова враћа сопственим књижевноисторијским вредностима и представља се као пример оне суштинске „полифоничности“ књижевног дела (његов креативни ангажман резултирао је завидним прозним остварењима међу којима су и: Колачи, Обмане, Нонсенси, Причке, Повести различне (...), Глосолалија, Ремек-делца, Историја као апокриф, Порно-литургија Архиепископа Саве, Итика Јерополитка Вук, наводи жири.
Дамјанов у својим есејима изнова проблематизује и питање односа центра и маргине, проширивање рецепцијских хоризоната књижевног дела, нарочито у синкретичној мултимедијалној култури каква је култура с краја 20. и почетка 21. века.
Систем српске књижевности посматра као полифонијски у једној широј, дијахроној перспективи, афирмишући се као “модернизатор књижевности путем традиције”, истакнуто је у образложењу.
Дамјанов је добитник и Бранкове, награда “Захарије Орфелин”, СИЗ-а културе Војводине за оригинални домет у књижевној историографији, Друштва књижевника Војводине за најбољу прозну књигу године, те “Лаза Костић”, “Госпођин вир” и “Сретен Марић”.
Уз књижевноисторијске и књижевнокритичке радове објавио је и низ романа, антологија, студија, збирки прозе као и есеја и критика.
Дамјанов је 26. лауреат награде који је основала Градска библиотека “Жарко Зрењанин” из Зрењанина 1991. у циљу прикупљања књижевне заоставштине, проучавања, објављивања, популарисања дела и чувања имена Тодора Манојловића (1883-1968), песника, драмског писца, есејисте, књижевног и ликовног критичара и преводиоца, који је оставио за собом значајну, али недовољно истражену заоставштину.
Н. П.
