У образложењу се, између осталог, у први план стављају Радуловићев импозантан књижевни опус као и трајан допринос раду и развоју Удружења књижевника Србије, а истакнута је и његова улога у јачању веза УКС са Матицом српском и снажењу ширих еснафских релација.
– У икумени која је у пламену могуће је подсмевати се свим искушењима, ако вам је поглед усмерен ка оном што се види, а не ка оном што се не види – изјавио је за „Дневник” Селимир Радуловић. – Није без разлога Небоходи Павле казивао да је сва слава човекова као цвет ливадски. На другој страни, ако оверу за свој рад добијете од свога еснафа, са матичне адресе свих српских писаца, онда је разумљиво да, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене и снага умањена. И да нисте бацали семе на камен неродни.
Селимир Радуловић (Цетиње, 1953) објавио је до сада десет песничких књига, пет књига изабраних песама и четири књиге изабраних и нових песама. У издању Српске књижевне задруге и новосадске Православне речи објављена су му Изабрана дела (И–В), његовом песничком делу посвећене су две књиге – „Лако језгро песништва” Слободана Жуњића и „За светлом из очеве колибе” Саше Радојчића - и објављена два зборника радова, а „Чигоја” је, у колекцији Одговори, публиковала књигу разговора Милоша Јевтића са Радуловићем „Очево лице књиге” (2017). Аутор је неколико антологија/хрестоматија, међу којима је и „Златни век српског песништва”, затим књиге књижевно-критичких текстова „Повој и чланци” (1987) и књига огледа „Светло из очеве колибе”(2015) и „Оно мало соли” (2020).
– Моју бих песму означио као певање иза завесе света, који не зна за узрастање бића – појашњава Радуловић. Понекад помислим да нисам, крешући а не сакатећи древно дрво, оставио себе непосведочена. И да Отац наш зна да чиним све што могу. Један мудри човек вели да је то какви смо, заправо, наша судбина, а какви можемо да будемо – да је то ствар духовне праксе; кад срца, чистога, тог малог сунца вечности, без остатка пребивамо у Оцу, имајући белодану свест о непостојаности коју називамо животом. Без очију молитвених, пред демонима савременог света, савремени песник се осећа као риба на врелом песку.
За свој књижевни рад и ангажман Селимир Радуловић је већ добио низ признања, од Новембарске повеље Новог Сада, Искре културе, Вукове награде, Награде за животно дело Завода за културу Војводине, до Змајеве награде Матице српске и награда „Лаза Костић”, „Стеван Пешић”, „Теодор Павловић”, „Ђура Јакшић”, „Деспотица Ангелина Бранковић”, „Симо Матавуљ”, „Милан Богдановић“ за најбољу књижевну критику, Кочићевог пера, Теслине голубице... Пре две године га је Златном медаљом за заслуге одликовао председник Србије, а Свети архијерејски синод СПЦ доделио му је Орден Светог деспота Стефана Лазаревића.
М. Стајић
