Ово је, само много лепше, записао као свој ДНК на корицама нове књиге која носи назив “Механички монструми”. Издавач је додао оно што сви љубитељи поезије већ знају, да је реч о аутентичном, бескомпромисном писцу, који радо и неустрашиво мисли о свему што одређује хоризонте живота. У садржају збирке, Синиша Туцић нам сада и овде, из Новог Сада, пева о кувалу, Вуковару, телу, кабловима од модема... Стиховима црта, довршава човека.
Када су настајале ове песме?
- Прве песме у збирци “Механички монструми” која је изашла у издавачкој кући ППМ Енклава, а уредио је један од најбољих савремених домаћих песника Звонко Карановић (што ми је посебна част), написао сам након објављивања збирке “Метак” 2012. После објављене књиге, писац се увек изнова нађе пред белом хартијом. Потребно је поново успоставити свет нове поезије коју пишеш, кренути од нечега. Увек постоји опасност да песник не западне у манир, да се понавља и тако да ослаби своју позицију на сцени.
У којим тренуцима, о чему бирате да пишете?
- Постоји неколико тема у поезији са којима се ја од своје песничке збирке “Бетонска кома” бавим, а то су тело, простор, однос према језику, новим технологијама, друштвеним питањима. Раду на збирци “Механички монструми” претходила су занимљива искуства на песничкој сцени која је у периоду 2007-2012. била веома жива. Издато је неколико зборника поезије, изашле су бројне заиста добре збирке песама аутора и ауторки различитих поетика. И први пут су у нашој поезији значајну улогу имале песникиње, од којих сам много научио. Да би мој повратак писању био што безболнији, потребно ми је било самопоуздање. Читајући филозофске текстове Џудит Батлер и оне о питањима пола и рода као друштвених конструкција одлучио сам да променим позицију. Неколико песама написао сам у женком роду. Жене су у неколико мојих песама проговориле о рату, избеглиштву, болести, суровости капитализма. На тај начин сам пробио лед.
Како коментаришете шта се дешавало после 2012? Шта по вама карактерише песнички живот, живост сада, сцену уопште, позицију песника у савременом друштву?
- И даље је поезија највиталнији жанр у домаћој књижевности, иако је сцена наизглед утихнула. Остали су најпосвећенији песници који објављују квалитетне песничке збирке, али поетике као да су се испрофилисале. Поједини аутори су се у потпуности окренули перформансу и сценском наступу, други су наставили да пишу поезију у правцу језичке поезије, авангардних и неоавангардних експеримената, постоје и они који на један потпуно нов начин обнављају традицију, а неки су се окушали у писању прозе. Такође, интезивна је сарадња између песника на просторима бивше Југославије. Тај смирај након 2012. искористио сам за ново редефинисање сопственог субјекта у поезији, у језику. Збирку “Механички монструми” писао сам најдуже до сада. Прву песму из збирке написао сам 2013, а последњу сам завршио прошле, 2019. године. У том периоду, у мојим тридесетим годинама, доста сам читао, а то читање је било другачије у односу на читања када сам био млађи. Смиреније и промишљеније, али и даље са свешћу у неопходности да се ствара ангажована поезија. Иако и у “Механичким монструмима” и даље пишем о мојим опсесивним темама које сам навео, сада их промишљам из позиције биополитике под утицајима текстова Мишела Фукоа и Ђорђа Агамбена. Мене занима како стратегије моћи делују на тело, када друштво кажњава тело, врши тортуру над телом, или инвестира у тело. Схватио сам да смо сви ми плутајући субјекти који наново сагледавамо време у којем живимо и то је могућност за другачију поезију, која можда не мора бити иновативна и по сваку цену авангардна, али се отвара простор за дубинско промишљане света и појава и за писање без императива новог што доноси другачије квалитете поезији.
Кад спомињете сопствене позиције, друштвене конструкте, филозофију, биополитике - шта смо ми то телу, полу, роду... А шта они нама, кад већ мислимо, певамо, пишемо и читамо?
- Живимо у друштву надзора. Плаше нас да су камере свуда постављене, кажу да смо контролисани на интернету и путем друштвених мрежа. У исто време, као да нам је цивилизација ускратила сопствено камеру, наше унутрашње око, са којим сагледавамо свет. Не видимо проблеме који нас окружују. Избеглиштво, болест, друштвене неправде, беду, страх. Изгубили смо емпатију за другог који је скрајнут, одбачен и налази се у тешкој животној ситуацији. Истовремено, почели смо да бежимо сами од себе, престали смо да сагледавамо себе онакви какви јесмо. У збирци “Механички монструми”, у песми “Прашина више није мирисала” први пут сам проговорио о сопственом инвалидитету, јер су ме неке ствари дуго тиштале. У прошлости су особе са инвалидитетом пролазиле кроз тортуре болница, клиника, специјалних установа и то је било ужасно. Данас су се ствари поправиле, сви говоре о инклузивном друштву, интеграцији али је активизам особа са инвалидитетом отишао у једну опасну крајност неолибералне политичке коректности у којој се орвеловски инсистира на новоговору и исправним терминима. Понекад се одбацује духовност, култура, позитивне тековине цивилизације, чак и религија због одбацивања стега које су особе са инвалидитетом вековима спутавале. И ту ја видим ригидност. По мени, људска права, равноправност и позитивне тековине еманципације одређених групација не морају нужно да буду у сукобу са целокупном прошлошћу. Ми морамо да препознамо нијансе да би заволели прво сами себе, па онда и друге. У 21. веку идентитети су покретљиви, флуидни…
У исто време читам византијског теолога Николу Кавасилу који је живео у Солуну и још у 12. веку писао о светим тајнама дотичући се проблема који тиште и човека данас, али и слушам техно музику и проучавам левичарске идеје. Покушавам да себе поставим у различите позиције и да пишем о темама које тиште савремени свет. Теме које пишем јесу наративи који нас окружују. Свака појединачна судбина је прича за себе и може постати песма коју пишем. Када се субјект ослободи, тада се може писати о свему и наново тумачити свет. Важно је променити перцепију, изокренути ситуацију. Ако из те перспективе сагледамо књижевност, поново ће нам пријати Набоков, сетићемо се инцидентних реченица које смо читали у прози Томаса Бенхарда. Тада ће Дон Кихот писати роман о Сервантесу, а Санчо Панса може бити издавач и уредник тога романа. И тада можемо, као што сам написао у песми “Механички монструми”, коју ми је мој колега Срђан В. Тешин (веома битан писац који је много учинио и својим романима и књижевним активизмом као уредник часописа “Северни бункер” за књижевну сцену у региону) предложио за наслов књиге, веб камером преко скајпа описивати свет инспирисани стиховима Владислава Петковића Диса, у новом времену, у новим околностима, у 21. веку, а да камера не буде средсво надзора, него продужетак нашег унутрашњег ока и да помоћу ње дођемо до нових поетских слика.
Наши родитељи су веровали у 21. век, читали Артура Кларка и његове таблице будућности. Затим смо ми као деца која су расла осамдесетих година 20. века гледали научнофантастичне филмове, чувену емисију “После 2000.” о новим технолошким открићима. Сви смо очекивали да ћемо ући у 21. век као у свемирски брод са роботима који ће решити све наше проблеме. Уместо тога ми смо и даље жртве глобалних манипулација, нисмо решили проблеме сиромаштва, а прете нам и нове опасности као актуелни коронавирус. Стога нам је потребна поезија као борба, као актуелност и у том правцу летос сам са мојим другом Марком Мазићем трампио сабране песме Чеслава Милоша за поезију Бертолда Брехта. Обојица су велики песници, али сам између Милошеве контеплативности и реакције са задршком и Брехтове борбености и актуелности одабрао Брехта. Да ли ће поезија бити одговор на изазове савремености, или окамењени музеј стихова и строфа, то зависи и од нас песника и од читалаца.
Игор Бурић
