Душко Домановић (Адрани, 1979) је дипломирао филозофију у Новом Саду, где ради као новинар, али као свој позив више доживљава уметност, писање поезије и кратке прозе. Тако и живи, што се и те како осети у његовим песмама, а у среду увече тај доживљај био је потпун и заокружен дискретно осветљеним и озвученим сепареом у “Изби”, где је седео, слободно се може рећи Песник, пио вино, пушио и говорио своје стихове.
Иако није слем песник, мада има циклус “И ја пишем слем”, Домановић своју исказану, управо слемерску енергију, црпи из нежног, он би рекао њањавог, и снажног, он то зове бесног, поимања света, какво затичемо у многим генерацијама из времена или после искуства битника, панка и рокенрола. Из времена када фудбал није био машина за брзину на терену и преласку са терена једног на терен другог клуба, него спортска игра за дриблинге и давање голова. Е, тако се некако Домановић опходи према свом позиву, према наслеђу, свим оним “величинама” за које не даје ни пет пара, осим за Миљковића, Мораву, дете, пса, један облак, једну жену, рођење и смрт, све оно што једино и стално мучи правог песника, мотиве који су у стању да сажму, упију све друге.
И шта би говор о песнику и његовим песмама био без саме песме, па није згорег да то буде “Свезнајућа песма”, из збирке “Већи од живота” (СКЦ Нови Сад, 2016):
Ја умем реч
у камен да претворим,
и у смех,
и у птицу.
И умем кишом тишину да нацртам.
Умем да летим,
умем да паднем.
Умем да звиждим ветар,
умем да зубима у сну шкргућем музику,
кад вулкани у стомаку боле.
Умем најлепше на свету
да кажем “све ће бити добро”.
Умем да лајем,
умем да чекам,
умем да растем,
умем да болим.
Још да научим да живим,
па да умрем,
ко човек.
Читајући песме из прве збирке, “Недеља поподне”, друге, “Већи од живота” (Буковски ово никада није радио), говорећи необјављене песме, тачно и течно се могло видети колико инспирације Домановић има живећи у друштву у којем се све више цене политички, социјални, психолошки, економски и емотивно “коректни” (читај: масовно прихваћени) појмови и профили. Могло се видети колико инспирације овај песник има у времену и простору у којем је људскост у свом изворном облику, питању дома, детињства, љубави, пријатељства, посла од којег достојанствено можеш да живиш, изгубила примат насупрот дехуманизованој верзији човека. Не без разорне ироније, али и спасоносног хумора, Домановић то описује, исписује, низом песама, за које шаљиво зна да каже да су све једна те иста, песма којој најтеже даје наслов(е). Игра речима, значењима, извлачење најдубљих и најфинијих осећања, најоштроумнијих приговора савести, душе у коју се више, као ни у бога, не верује, и јесте посао правог писца.
Игор Бурић
