Фрања Петриновић, председник жирија у којем су још били др Зоран Ђерић и Ђорђе Писарев, навео је, образлажући одлуку, да је у питању она врста књиге у којој се, пре свега, излаже један концепт живота неодвојив од књижевности.
Та мешавина науке, путописа, биографских есеја, у којима се преплићу и социологија и филозофски списи, има јединствен циљ: да покаже да књижевност није тек скуп одређених техника, тек машта, тек склопљен низ реченица, већ нешто много више и значајније, навео је Петриновић, истовремено истичући да је реч о личној, емотивној, али и веома храброј књизи која има мишљење, став...
Да ли је и порука жирија својеврсна потврда оцене која, по мом суду, доминира Вашим делом: да актуелна књижевна продукција – и не само она - умногоме пати од помањкања „храбрости, мишљења, става“?
Заиста можемо да кажемо да живимо у доба које у великој мери ограничава слободу мишљења. А слобода мишљења претходи другим врстама слободе, пре свих слободе.
Тако је и у Србији, а тако је и у неким другим земљама које смо, традиционално, до пре неку годину доживљавали као бастионе разних врста слободе.
Мислим да о том изостанку слободе говоре и размере опоидне зависности у свету: од свих слобода, људима је дата само она да се предозирају лековима за смањивање болова. Али слобода и није нешто што се даје: то је нешто што се отима или што се добија у борби.
Ако став не подразумева неки ризик по онога ко има став, онда то и није став: то је само понављање званичне верзије иза који стоји сила и моћ. А без става нема ни делања и зато људи колико овде, толико и тамо, имају утисак да се ништа не може променити. Што се мене тиче, припадам људима којима је слободан мишљења и уопште слобода, битно својство живота.
Не бих могао да живим као роб. Писање и мишљење је за мене један вид борбе за ту слободу.
Мегаполис је у фокусу Вашег интересовања. Може ли ту и такву „наднационалну инстанцу моћи” уопште уздрмати писана реч?
Сваки појединачни текст, свака појединачна књига, сама по себи не може да учини пуно. Али, историја нам показује да се међусобно слични текстови групишу и да функционишу по принципу синергије. Јер, шта чини писана реч, било да је у питању публицистика, књижевност, или оно теоријска проза?
Она мења слику света у свести људи. У почетку свест мањег броја људи. Делујући заједно, у дужем временском интервалу и множећи се, текстови и иступања разних људи мењају слику света у свести све већег броја људи па тако и стварају могућност да се свет промени. Писана реч рачуна с временским интервалом дужим од једног изборног циклуса, па чак и од једног људског живота. Зато у темељу великих друштвених промена стоје и неки текстови који су истовремено и покретали лавине и били део те лавине.
Рецимо, Деламберова и Дидроова Енциклопледија је антиципирала Француску револуцију; Марксов Комунистички манифест је пророковао Октобарску револуцију. Лепота писања је у томе што никада не знате крајње консеквенце и крајње домашаје онога што пишете. Мене то незнање чини срећним.
Интелектуалац је за Вас „тотална личност која стреми истини“. „Управо зато што за њега истина нема цену, интелектуалац може да се супротстави Мегаполису”. Није ли, међутим, Мегаполис и на том пољу пронашао одговор лансирајући „креативно тумачење истине”?
Пре него што одговорим на Ваше питање, хтео бих само да упознам Ваше читаоце са једном чињеницом. Данас је актуелна четврта генерација ратовања: то је рат који се већим својим делом одвија у свести људи. Свест људи је дакле бојно поље.
Задатак је да свест противничке популације тако промените да она изгуби моћ да вам се супротстави. Дакле, потребно непријатељ се побеђује његовој главама, а не на бојном пољу. У том смислу, средства информисања, производи индустрије забаве, и све оно што људске свест рецепира и перцепира може бити оруђе у том рату.
Тако је и са тумачењем речи ,,интелектуалац” или са „креативним тумачењем истине”: у питању су потези у рату који описујем у својој књизи Књижевност и коментари. Тај рат се и даље води, а до год се води, има наде и да се Мегалополис победи.
У уводу романа указујете на „безличне и безначајне” текстове, који су последица чињенице да су каријеристичке рачунице јаче и од цензуре, касније подсећате на опаску о „духу који се више плаши рата него пораза”, а онда и цитирате Црњанског: „Све више нестају личности међу писцима”. И закључујете: „Личност не пише лако”... Где је у тој мрежи читалац?
Ваше питање је на месту: читалац у мојој књизи има врло значајну улогу. Моја теза је отрприлике ова: Мегалополис покушава да нас начини робовима, између осталог и тако што нам одузима животну причу. Животна прича је низ искустава, који градимо од доживљаја, уз помоћ извесних животних техника.
Личности се разликују од робова зато што су сачували своју животну причу. Књижевност је један од начина да личност састави своју животну причу од искустава, те да их тако, у форми књижевног текста стави на располагање другим личностима, односно читаоцима. Дакле, код мене не постоји нека битна разлике између писца и читаоца. И један и други могу да буду личности.
На једном месту предвиђате да „књижевност више неће постојати”. Апокалиптична слика будућности или коначно исходиште славне девизе везира Јусуфа „у ћутању је сигурност”?
Када је будућност у питању и поред свега што нам се догађа нисам песимиста: мислим да историја није програм који се напише, а онда извршава. Верујем у простор неодређености који је немогуће испрограмирати.
Када упоредите, рецимо, свет из од пре деценије и свет сада, видећете велике разлике. Да будем искрен, нисам сигуран да сам негде тако децидирано казао да књижевност неће постојати: ако јесам, погрешио сам. Верујем да ће књижевност постојати, јер да не верујем, не бих је ни писао, а не бих се ни толико трудио да својим студентима објасним како да у њој уживају.
Заправо, ја се кладим на то да ће постојати и на овом, дакле, на српском језику. И ја сам, као и Ви, поштовалац славне девизе везира Јусуфа. Она врло лепо звучи, али не треба заборавити да је и ту девизу неко написао, дакла казао: да се ћутало, не бисмо ни знали да је у ћутању сигурност.
Уопште, личност може бити свако, без обзира на пол, нацију, боју коже, сексуално опредељене и сличне разлике. Књижевност је, дакле, само један начин размене искустава између личности.
Ако је Мегаполис антијунак романа, може ли се о Црњанском говорити као о јунаку? Или су и он, као и Пекић, Андрић, Мишић... у функцији „оружане побуне” против Мегаполиса и његових деривата, као што је „бљутава књижевност”?
У мојој књизи се помиње безброј личности: Црњански је један од њих, а свакако су ту и Андрић, Пекић и још неки други. Али важније је видети шта је то личност, зашто су они личности и како можемо да ми постанемо личности.
Тај концепт личности, који се супротставља Мегалополису, није никакав елитистички концепт. Свако ко жели може да постане део заједнице личности. Лично се трудим да своје студенте, као и своје читаоце, упутим на то како могу да постану личности.
То је моја „оружана побуна” и зато су Књижевност и коментари упутство за „оружану побуну”. Моја књига је такозвана теоријска проза, јер она јесте и прича о томе како се може живети боље, пуније, сретније, овде, у овој земљи.
Најзад, ако није богохулно рећи или написати: свој факултет, своје студенте и своје читаоце не бих мењао ни за шта на свету. То што је ова књига настала баш овде није пука географска случајност.
М. Стајић
