- Поезија Г. Црњанског је мешавина најбруталнијих неукусности, хаотичне анархије, живе и импресивне фантазије. Она сама оскудева у нечему без чега права поезија не сме бити: високе равнотеже духа и дубоке етичке основе, онога што ће увек бити мерило према коме ће се ценити висока, божанствена поезија и шарлатанска мистификација псеудо-поета.
И Бранко Лазаревић ће се упитно окомити на песника:
- Шта хоће, на пример, тај господин Милош Црњански? Шта хоће и са својом књигом, и са својим насловом, и са својим песмама? Од прве стране па до последње, успео је посред срца да побије, незграпно и са несносно тупим ножем, све до духа и душе до логике и главе. Као несрећна девојка зелен бор да сасуши, све је успео најуспешније да онакази, изврне и на пусто да постави чега год се дохватио.
Црњански је умешно парирао разноразним перцепцијама олаке глупости, суочен са страшном мржњом литерарних фарисеја и којекаквих надобудника разјасниће то себи самом овако:
- Лазу Костића веома ценим и можда због тога што смо имали заједничког у судбини: и њега је целог живота пратила хајка полутана, мрзели су га, лично као и мене.
То су речи писца који је читав изишао из оргије рата. Нема раја, осим у мислима голим, тек ако их у глави имаш. Црњански је био флит страшило за литерарне анонимусе, књижевна блебетала, скрибоманске крешталице и крекетане, није подносио књижевну жабокречину, ни то накинђурено витештво. За живота проветравао је књижевне одаје у којима би се и непозван нашао.
Исидора Секулић 1922. године са фино зачудним колоплетом мисли мотри на Црњанског, тактилна је, пише са алузивном опоруком да је већ по нечему и себи самом тестаментиран:
- Врати се, дакле, Чарнојевићу, не за увек, него за време, и са Суматре, и из врта Беренисе, врати се на Каптол дебелих каноника или на Теразије ратних богаташа. И кад ти повичу: с пута, песниче, стој или лези, и пусти да преко тебе, баш преко тебе прође сва та неваљала лудница твоје тамне епохе.
Станислав Винавер ће, не само поводом “Лирике Итаке”, спрам умножено брбљивих књижевних кепеца, стати тик уз песника:
- Црњански свакако спада међу најдаровитије наше младе књижевнике. Он има замисао, има свој начин излагања, има своје схватање, има нерва, темперамента и фантазије... Пре свега код нас постоји обичај, кога се придржавају сви пигмеји који раде по сутеренима литературе – да се мрзи – страсно мрзи сваки онај који пише са талентом.
Увек је било и биће таквих књижевно шминканих сутеренyија и њихових гардеробера, роје се и данас хитро и саморекламерски, а кад боље разгрнеш ту гомилу књишког веша, вратићеш се поетској кошуљи Милоша Црњанског, ипак.
Није оманула Исидора Секулић када је изговорила меру која важи и данас: Црњански је фанатик и крупан уметник. Нема ту ситничарења, нити билокаквог цењкања, потпис је верно задат, том потпису се верује.
У праву је Живорад Стојковић у тврдњи да је Итака увертира једне једине његове Одисеје коју ће круцијално обележити у десетак разних књига стихова, прозе, путописа, мемоара, есеја. Није се дао умно згужвати, уздизао се од крика до ламента, од провиђења до видовитости.
Сербиа јесте његова Итака, а Милош Црњански опстаје као Одисеј са срцем пустолова у њеном оку:
Порођајем у туђини,
под замрзлим снегом,
хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом.
Спустише ме у немоћ
детињства, да те волим
и бригом, за Тобом,
за цео живот, оболим.
За епилог ове есејистичке омаме у трајању, иза стоте (1919 – 2019) године објаве “Лирике Итаке”, реченице ће заћи тако и у наредна годишта, није згорег казати песника и његово дело песником Слободаном Ракитићем: Подругљивост и сентименталност, грубост и нежност, опорост и мекоћа, преплићу се стално, од самог почетка, у Црњансковој лирици. И заиста, најзанимљивији је тај развојни лук песника Црњанског, та метаморфоза његових погледа на свет, чије расипање песник доживљава као расипање сопственог бића, а такво осећање израста из његове жеље за слободом и слободом самих мисаоних суштина, самог језгра света у надирању. Тај пут Црњанског од јаве до сна, од Итаке до привиђења, од идеолошког бунта до помирења, од материје до духа, од чулности до метафизике, јесте пут унутрашње песникове метаморфозе.
Те 1919. године када ће објавити “Лирику Итаке” насељен је на Дорћолу, у Београду. Каже, у то време, да је послератну књижевност надобудно представљао, неће бити да је баш тако. У кафани Москва гореле су свеће штаблијама послератне литературе. Те штаблије су, поред Црњанског: Сима Пандуровић, Бора Станковић, Сибе Миличић, Тодор Манојловић, Станислав Винавер и Растко Петровић. Милош носи капу боемску од сомота. Дошао је у Београд да настави, како је казивао, тамо где је стао.
- Идем, велим, тамо ми је место. Нико још, никад, није избегао своју судбину. Уписујем се код Богдана Поповића, на упоредну књижевност, на историју, историју уметности. Храним се у једној пивари у Дунавској улици.
Чекале су нове патње и лутања Одисеја са паспортом Итаке коју неће мимоићи у “Дневнику о Чарнојевићу”, а касније ни у “Сеобама” небески отвореним кад јесен заћути на путу суморном уз белу ружу у вртној памети.
Милутин Ж. Павлов
