Његов песнички нерв наставио је и надаље да пулсира као један од упоредних уметникових токова писања. Временом се, захваљујући музичком делу каријере, тај песнички хоризонт разгранао и задобио сасвим нове ликове. Прецизније, песнички доживљај света и његово изражавање („певање“ како се раније говорило) у Радоњићевом случају појављује се у два кључа: примарном – оном у коме је поезија спојена са музиком и (историјски посматрано) новијем – који је лишен (ослобођен или је можда тачније рећи ускраћен) музичке подлоге, усклађености са њом односно стварања тог јединственог амалгама речи и тонова. Управо на тој дихотомији (или полифонији) функционише и књига „Провихорило“.
Дело је састављено из два сегмента/циклуса приближно истог обима: први формално није именован и други је насловљен као „Песме чудних лица“ (исти наслов има и трећи албум „Соларис Блуз банда“ а неколико песама са тог албума уврштено је и у овај део књиге). Први сегмент отвара ауторска белешка о ненаданом открићу речи „провихорило“ која се потом намеће као тиха мантра у ишчекивању сванућа, дела дана у коме песник обично пише „Док преплићу се светла и сенке / Поезија и проза“ („У цик зоре“). Новосазната реч представља се као својеврсни окидач за низове (следствених али и потпуно неочекиваних) асоцијација односно погледа из новог упоришта, потврђујући да је реч, тај темељ и суштина поезије, способна да „створи“ инспирацију, издигне и у неслућене висине узвитла скривене слојеве мисли и опажаја. Подстакнута (изазвана) песничка осетљивост наставиће да „ради“ у рефлексивно-исповедном тону који, пак, подразумева не само наталожено животно искуство већ и способност да се оно препозна, ослободи наноса тривијалног и патоса претераних афектација и позиционира у континууму простор-времена, што је одлика одрастања/сазревања интелектуално и емотивно целовите личности/поетског субјекта. Само се тако, у таквом контексту/конституцији може осећајно (без западања у вулгарност) писати/певати о несталом пријатељу и љубимцу, о пуноћи љубави и празнини губитка. Трајање, неминовно, носи трошење младалачких заноса и илузија, откривање апсурда живљења (појединачног али и групног, све до нивоа врсте) и варљивости цивилизације; с друге стране, ипак опстаје екстатичност „хомо луденса“ која и даље пламти у оку и духу песниковом. Део тог поигравања (и искушавања игре) јесу и варирања наслова „Провихорило“ у песмама различитих емотивних и вредносних регистара; тако песник потврђује снагу језика и речи и неспутаности сопствене имагинације.
„Песме чудних лица“ битно одређује њихова сврха/намена да буду утопљене у тело музичке нумере и у њој отпеване у одређеном ритму. Овај услов чини те стихове уоквиренијим у форме и тематска усмерења али, истовремено, и усредсређенијим. Коришћење рима и рефрена, наравно, може се чинити као терет али отвара, када се прихвати и њима овлада, сасвим другојачије могућности. Отуда су песме у овом циклусу разиграније и непосредније али тиме не губе нити на атрактивности нити на интелектуално емотивном набоју и проблематском потенцијалу. Радоњићеви стихови намењени музици једнако су провокативни и евокативни као и они из првог циклуса; нема у њима „поједностављивања“ и „прилагођавања“ музици. Чак и употреба елемената популарне културе, од помињања Џимија Хендрикса до употребе појма „блуз“ (као именице/одреднице али и специфичног „филинга“), сенчи стихове додатним слојем патине потцртаним сазнањем да ови стихови имају своју музичку подлогу. Стога се знатижељном читаоцу сегменти ове књиге могу разоткрити и као одрази у огледалу односно стилистичке варијације истих тема, што свакако усложњава њихово могуће читање односно тумачење.
Речју, „Провихорило“ се представља као густо исткана песничка таписерија, са низом „лајт мотива“ који, препличући се, дарују вишезначну дубину целокупном призору и утиску који он чини на знатижељног читаоца. Танане емоције које буде изузетни догађаји али и свакодневне ситнице (што живот значе), сетно исповедање прошлости, зебња запитаности над будућношћу и радости искушавања сопствених способности, уклапају се у зачудност и богату слојевитост централног појма овог дела – у оно што „провихорило“ је као потврда пуноће сопственог постојања.
Илија Бакић
