Уз одлазак књижевника Миодрага Караџића (1950–2020)

Под Дурмитором, на извору Вукова језика, у шавничкој општини која је и моја, досад није нико осим Миодрага Караџића успео да све узима као што је увек било, а да нам се чини да то први пут гледамо.
miodrag karadzic
Фото: Youtube Printscreen

Он ја на својој очевини, у Петњици, и у својој ујчевини, на Пошћењу, у два места која се додирују, на школским распустима и у сличним приликама, над кањоном Невидио видео како се изворна реч, најчешће сирова и груба, може дестиловати тако да је сви примају као лековито пиће.

Мијо Караџић је ишао кроз свој кањон, осамљен, намерно такав, оригиналан, ђаволски с рођењем обдарен, скрајнут од књижевних средишта, а постигао је повише од оних који се удружују и међусобно помажу. Нико као он није пронашао јединство пригушене патетике и хумора који освежава, збир горштачке отмености и наивности, бистрине ума и неукости, у више генерација у исти мах, а да све то прикаже без изругивања, с наклоношћу у којој се препознаје његова доброта.

Подесило се да су његове ликове као да не глуме тумачили Драго Маловић, Вељко Мандић и други који су ми као никшићком гимназијалцу показивали како се улази у право позориште. Срећом, то је тако доживео и редитељ Живко Николић. Сада су сви онамо и заједно, задовољни што ће их Мијо као никад увесељавати причом о нама какви смо остали. Неће му веровати да је Ђекна умрла. Не верујемо ни ми, иако знамо да је морао да оде кад више није могао да се смеје.

А мени се чини да ће ме колико је сутра назвати и по обичају упитати:”Има ли ђе каког издавача или је све издато?”

Лаку ноћ, пријатељу каквог нећу наћи!

        Академик Миро Вуксановић

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести