Владимиру Кецмановићу уручена награда Иво Андрић

БЕОГРАД: Председник Управног одбора Андрићеве задужбине академик Миро Вуксановић уручио је данас награду која носи име јединог српског нобеловца Владимиру Кецмановићу за причу "Ратне игре" из књиге "Као у соби са огледалима" (Лагуна).
kecmanovic vladimir/Tanjug
Фото: Tanjug

Награда "Иво Андрић" за најбољу причу или збирку прича, која је установљена према његовој тестаментарној жељи, уручена је 42. пут, а свечаности је присуствовао и први добитник Драгослав Михаиловић.

Отварајући скуп на коме је била српска књижевна елита, управница Задужбине Анета Ђукић Перишић је навела имена свих досадашњих добитника и тако показала значај и углед овог признања, подсетивши да се оно уручује на дан Андрићевог рођења и састоји се од повеље и новчаног износа.

У краћем говору после примања награде Кецмановић је, цитирајући Владимира Пиштала да он мисли да је Андрић био претпостављени Гаврилу Принципу и "морао је да свргне окупатора како би добио Нобелову награду", дошао до закључка да "писци из српских земаља, које су у колонијалном статусу, немају никакве изгледе да добију то признање док се ситуација у којој се налазимо суштински не промени".

"Последице колонијалног статуса и колонијалне свести коју такав статус одликује много су комплексније и теже од немогућности да се стане раме уз раме са Бобом Диланом, али не добити поменуту награду није никаква невоља док велику невољу представља чињеница да си без обзира на то шта радиш унапред дисквалификован", оценио је Кецмановић.

Он је додао да је "једна од дугорочних најтежих последица колонизације губитак свести о значају сопствене, па самим тим и било које друге културе, а губитак значаја награде које се код нас додељују, само је показатељ тог губитка".

На крају, Кецмановић је изразио наду да су жири својом одлуком и он својим делом доказали како је и "у колонизованој земљи могуће остати духом неколонизован"

На молбу да упути неколико одговора на питања Танјуга, лауреат је открио да му за награђену причу није био узор Андрић иако је српског нобеловца и свога земљака помињао у неким својим делима. 

На питање која му награда, а има их већ доста највише значи, Кецмановић је одговорио да је то као са децом "сву родитељи пођеднако воле".

Није одбио да одговори ни на питање шта управо ради, подсетивши да се први пут бави писањем за телвизију и полако пише нови роман који је веома компликован и тражи пуно труда, а резултат је неизвестан. 

На свечаности су још говорили академик Вуксановић, чланови жирија Милета Аћимовић Ивков и проф. др Александар Јовановић (председник), док је трећи члан Петар Арбутина био само присутан.

Аћимовић Ивков је прочитао одлуку жирија која је донета 14. септембра ове године у којој је наведенои да су у ужем избору били још Бранко Анђић, Веселин Марковић и Дарко Тушевљаковић, а да је награда дата Кецмановићу, јер је у одабраној причи донео "искошен поглед на најновије сукобе и несагласности у односима разумевања националних идентитета на балканском простору и да је аутор успео да угради књижевно-уметнички уверљиву и успелу слику нашег противречног и драматичног доба у којем се губи разлика између игре и трагике". 

Проф. др Јовановић је детаљније анализирао награђену причу и констатовао да је лауреат "гротрескно-иронично осветлио наше доба" и да се "модерним пострупком потврдио као модедрни реалистички писац".

Академик Вуксановић је у својој беседи резимирао рад Задужбине током ове јубиларне године у којој се обележавала 125. годишњица Андрићевог рођења. 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести