Аутор се одлучио да из целине песничког опуса у овај избор у први план буду стављени сви појавни облици чисто лирског дискурса, укључујући и песме у везаном стиху, чему је додато и нешто нових, до сада у књигама необјављених песама.
За песника Ивана Негришорац алијас Драгана Станића, професора теорије књижевности и креативног писања, председника Матице српске, Матија Бећковић је указао да оно што професор Станић студентима предаје ином, то песник Негришорац доказује чином. Негришорчеве песме су, вели Бећковић, Станићева предавања, а ова збирка песама уједно је уџбеник креативног писања и каталог за ретроспективну изложбу облака.
По речима Бећковића, поезија је памћење највишег ранга, што се више говорило о крају поезије, рађало се више песника и певало све из почетка, сад их већ има и на друштвеним мрежама. Искобељана испод рушевина безбожничког времена расцветала се и српска духовна поезија. Прошле су деценије док смо чули и схватили да нема атеистичке поезије и да је свака здрава реченица и свака права песма молитва и да је сваки говор па и говор о поезији врста мобинга. Указујући да што се чешће понављало питање чему песници у оскудним временима Бећковић је навео да су управо тада и најнеопходнији, продужио се људски и песнички век, школовање и знање су постали неопходни и за поезију како старост не би имала година, публике има од сваке руке, а песник одлучује којој се обраћа.
Најважнији покретачки поетички однос у поезији Ивана Негришорца, по оцени Саше Радојчића, аутора предговора у овој збирци, је њен однос према традицији. У Негришорчевом поетичком развоју Радојчић уочава две фазе, у раним песама он је близак неоавангарди, полу који је са друге стране традиције, док је у зрелој фази свог рада он песник изразите синтезе на плану обнове целовите слике света.
Кључна књига која је маркирала тај преокрет и повезала две песникове фазе, упућујући његов распршени говор ка новој синтези, је збирка “Везници” из 1995. Организација овог избора песама у књизи “Изложба облака” јасно сугерише развојне токове у Негришорчевом песничком делу. У новим песмама, како указује Радојчић наставља се песништво стављено у службу изражавања религиозних схватања, напор да се кроз говор лириских јунака каже нешто битно о српској култури и њеном карактеру и даље се цртају детаљи топографије српске културе и даље једна осетљива субјективност бележи свој доживљај света, своје читање “отворене књиге”. Како ће се даље развијати Негришорчева поезија могло је да се наслути из неколико нових необјављених песама које је између осталих из ове збирке прочитао сам аутор, а Радојчић је оценио да се песник поново враћа интимном, свом “ја” које је у исто време и “ти”.
Зоран Ђерић је указао да је Негришорац до сада објавио 14 збирки поезије, међу којима су и оне са изабраним и новим песмама попут “Изложбе облака”, а њихова књижевно критичка рецепција је била завидна са стотинак приказа. Указујући да је пратио поезију овог песника од самих почетака, 1981. Ђерић је нагласио да је Негришорац већ тада испољио две кључне особине заокупљеност формом, њена сложеност и префињеност, док је друга еротичност која је избијала на тематском плану. Све ове збирке, овенчане бројним награда по Ђерићу сведоче о великој песничкој енергији, готово ерупцији која је морала бити препозната и адекватно вреднована.
Четири деценије присуства овог песника сведоче о његовој песничкој снази, поетичкој уверљивости, али и о његовим преображајима који нису само формалне него и суштаствене природе. Из простора неоавангарде и постмодернизма ка спевовима по узору на оне средњовековне, религозне природе. Налик писању по пергаменту, када је он до краја оструган, палимпсест је постао основни текст, тако да Ђерић ову поезију препознаје као својеврсне палимпсесте, испод којих избијају и други текстови како духовног, религијског карактера, тако и световног.
Н. Попов
