у главној, Ц категорији, и награду публике, него и титулу Лауреата након маестралног извођења Четвртог клавирског концерта Лудвига ван Бетовена заједно са Београдским симфоничарима под управом Радана Јовановића.
- Ово је стварно велики успех за мене јер такмичење је озбиљно и на њему је било много зиста одличних пијаниста – изјавио је Марушић ексклузивно за „Дневник“. - Истина је да се на такмичењу како иду фазе, све касније и касније, наравно, човек труди да да све од себе, али ипак треба поштовати и друге такмичаре, јер у последње време сам схватио да је мало и себично очекивати и говорити себи: Ја сам победник. Тако да сам искрено срећан, али и упућујем честитке другонаграђеним такмичарима Ани Улајевој и Левону Авагјану, стварно су изврсни.
* Многима који су испратили ваш наступ остаће у сећању то извођење Бетовеновог Четвртог концерта. По чему ћете ви памтити сарадњу с Београдским симфоничарима и диригентом Раданом Јовановићем?
-Невероватно је да смо уз само две пробе успели овако да свирамо. Толико је било, ми имамо израз „гушт“, музицирати са овим младим људима. Они су веома ентузијастични, воле да сарађују и дефинитивно би ми било драго да опет свирам с њима. Воле то што раде, што се види на њиховим лицима. А публику кад сам чуо, заиста сам се одушевио. Осећао сам се као да сам код куће. Захваљујем се публици, жирију, граду, свима... и надам се поновном сусрету, стварно сам пресретан.
* Они који су на овогодишњем Меморијалу „Исидор Бајић“ пратили ваш такмичарски пут до финала имали су прилике да чују разнолик концертни репертоар?
- Програм који сам изабрао на овом такмичењу је мој старији репертоар, који сам током протеклих година доста свирао. Било је ту много композиција, али мени је важно да чујем мишљење нове публике, као и професионалаца, који ће изнети суд о томе које композиције мени више одговарају, које више пашу мом начину интерпретације, тако да сам се некако одлучио управо за та дела. И био сам сигуран у то што радим, мада нисам био и сигуран да ли ћу проћи у финале, јер, понављам, било је заиста одличних пијаниста. А сви желе да оду што даље. Наравно, на крају једном прођеш, једном не прођеш, но то је све школа и само треба из свега што више научити, из свих тих такмичења, из свих тих искустава...
* Државно такмичење у Дубровнику је за ваш пијанистички развој било веома драгоцено, јер вас је тада запазила пијанисткиња Наталија Трул. Захваљујући том позиву, ви сте са само 14 година уписали Централну музичку школу при Државном конзерваторијуму „Чајковски“ – који сте успешно и завршили 2011. године.
- То јесте био кључни корак уопште у мом музичком образовању. Али треба признати и то да се најбоље ствари ипак десе спонтано, па се тако збио и тај Дубровник. Наталија Трул је сасвим случајно била тамо, свирала је са оркестром. Пошто је мој бивши покојни директор из Омиша, из тамошње Музичке школе, био веома комуникативна особа, он јој је без устезања пришао и рекао: Хајде, послушај овог дечка! Она је, наравно, пристала. Ја сам био у основној Музичкој школи код професорке Розалије Самодов, и Наталија је већ тада хтела да дођем у Москву, али тада нисам имао још ни 13, и то је ипак било мало прерано, па су моји родитељи донели одлуку да мало сачекам. У свему овоме велику подршку су ми првенствено пружили управо моји родитељи и сестра која је пијанисткиња. У сваком случају, одлазак у Москву је био кључни корак у мом школовању, јер професорка Наталија Трул је тада имала светску каријеру. Она је добила другу награду на Конкурсу „Чајковски“, победница је на пијанистичком такмичењу у Монте Карлу, такође, освојила је прво место на Међународном такмичењу музичке омладине у Београду, тако да је она и код вас јако популарна. Она је била особа која је мој талент покушала да усмери у најбољем могућем смеру. Код ње сам био пет година, затим сам отишао у Загреб на Академију и био код једног изврсног професора Љубомира Гашпаровића, који ми је још додатно помогао да пронађем првенствено себе. Јер, после Москве и тог пубертета, био сам мало изгубљен, нисам био сигуран шта желим и како да дођем до неких резултата, и он ми је у томе јако помогао. А на крају сам се преселио у Вајмар - преко „Еразмуса“ сам отишао тамо да студирам код Григорија Грузмана.
* Сматрате ли да такмичења могу бити од користи да се изгради пијанистичка каријера?
- Наравно. Такмичења имају важну улогу у томе да људи чују за тебе, за твоје име, за начин свирања, како се држиш на позорници, како музицираш, како комуницираш с публиком... Такође, може се догодити да на неким такмичењима, није важно на којим, могу бити и наизглед мала, добијеш више понуда кад победиш или освојиш неку награду него на неком великом конкурсу. Реално говорећи, доста тога зависи и од среће, као и низа других фактора, попут тога хоћеш ли добити прилику да радиш с неким озбиљним агентом.
* Сматрате ли да је данас због великог броја извођача много теже остварити и одржати пијанистичку каријеру?
- Зависи, понављам, доста од тога да ли имаш среће. Мислим да је срећа ту прилично битан фактор. Имамо много сјајних музичара, пијаниста и по мени сви они заслужују прилику за каријеру. Нажалост, многи не добију прилику да им се то оствари. Стога, што пре човек, уметник, прихвати да треба да ради на себи због себе и да ужива у музици, то боље. Некако, верујем у то да ће се онда и све сложити. Јесте, дакле, низ околности у игри, али ја некако верујем и у судбину.
Катарина Веселиновић
Специјална награда Виктору Радићу
Према оцени стручног жирија Осмог меморијала „Исидор Бајић“, млади уметник из Хрватске Ловре Марушић заслужио је, поред Прве награде у ударној, Ц категорији (пијанисти до 30 година), и титулу Лауреата такмичења. Финалисти у Ц категорији Левон Авагјан (Јерменија) и Ана Улајева (Украјина) отишли су из Новог Сада са освојеном Другом наградом, док Трећа награда није додељена.
У најмлађој, А категорији (такмичари до 17 година), прву награду освојио је Кевин Јансон (Ирска). До друге награде стигли су двоје пијаниста из Србије: Ана Драгосављевић и Владимир Аћимовић, док су Трећу награду освојили Дани Жоговска (Македонија) и Минх Буи (Вјетнам). У Б категорији (такмичари до 19 година), Прва награда је припала Тјан Јуан Лиу (Кина) и Виктору Радићу (Србија), иначе бившем ученику МШ „Исидор Бајић“, док су другу награду освојили Доминик Дутни (Велика Британија) и Јована Косановић (Србија).
Додељена су и посебна признања меморијала. Специјална награда „Станислава Тешић” за најбоље рангираног такмичара из Војводине у А и Б категорији освојио је Виктор Радић, док је добитник Специјалне награде „Исидор Бајић” у Б категорији Алекса Наглић (Србија). Специјалну награду „Енрике Гранадос“ у Ц категорији добила је Yеки Јекјунг Ју (Репулика Кореја), док је награда публике припала првом имену меморијала – Ловру Марушићу.
М. С.
