Мајсторски курсеви славних солиста

У чудесном, бајковитом, а како рече феноменални, први пут у Србији гостујући, виолончелиста Нарек Хакназаријан, „рајском“ амбијенту Дрвенграда

на Мећавнику недавно су се током три, најразличитијим активностима невероватно богата дана, сусретали, учили једни од других и размењивали искуства музичари различитих генерација, од оних најмлађих, који тек ступају на концертну сцену, до неколицине светски афирмисаних уметника, које је на 4. Фестивалу руске музике „Бољшој“, као генерални покровитељ догађаја подржала и повезала компанија „Гаспром њефт“ под будном, строго контролисаном,  али и спонтаном режијом уметничког директора манифестације, великог мултимедијалног ствараоца Емира Кустурице и његовог седмочланог, за све организационе и програмске аспекте, задуженог тима.

Док се шездесетак, од 65 пријављених такмичара из Србије, Русије и Републике Српске, у доби од 13 до 17, и 18 до 25 година (у млађој и старијој категорији) иако без јасније одређених конкурсних пропозиција  „борило“ (уз немерљиву пијанистичку подршку Укија Оваскајнена, који је пратио већину учесника) за Златну, Сребрну и Бронзану матрјошку , а потом неки од њих успели и да се „убаце“ у на „лицу места“, ад хоц организоване мајсторске курсеве славних иностраних солиста (тенора Зорана Тодоровића, виолинисте Немање Радуловића, пијанисте Јурија Розума и поменутог јерменског мага виолончела), сигурно највише су добили млади чланови Симфонијског оркестра „Бољшој“.

Они су се под „патронатом“ својих колега, првих уметника на главним оркестарским позицијама (углавном у Београдској филхармонији), а под мајсторским руководством многима већ блиског, цењеног и упечатљивог диригента Србољуба Динића, вредно (најпре у Београду, а потим и на Мећавнику) припремали за два велика, технички и интерпретативно веома захтевна концерта, о којима, као и о клавирском реситалу народног уметника Русије, у бројним новинским написима (посвећеним углавном заслужено популарном и обожаваном, фантастичном виолинисти Радуловићу), није било речи. Какву су вредност за наш инструментални подмладак имали креативни радни сати и изванредне интенције сугестивног српског маестра с међународном каријером, тренутно ангажованог у Мексику, чули смо и на инспиративним (и за посетиоце отвореним и врло занимљивим) пробама пред предстојећим наступима, али и на потпуно фасцинантним, дупке пуним концертима на којима је оркестар, поред одличне и надахнуте сарадње са сјајним тенором Тодоровићем (прве вечери) и невероватним младим виолончелистом (друге вечери) остварио и бриљантна извођења опсежних композиција грандиозног симфонијског репертоара.

С обзиром на посвећеност Фестивала „Бољшој“ руској музици, разумљиво је и што је већина репертоара припала капиталним остварењима руских композитора. Тако је и свечаност отварања  манифестације започела једним од најлепших дела Сергеја Прокофјева, Свитом бр. 2 из балета „Ромео и Јулија“, која и тематски и музички савршено одговара и свежој енергији и јаркој емотивности младог оркестра. У живом и упечатљивом предавању започетом моћним и драматичним звуком, диригент је инсистирао на верном психолошком оцртавању Шекспирових јунака, градећи њихову карактеризацију од суптилне лирике до снажних дисонантних сазвучја.

Ауторов раскошни мелодијски језик, али и оштро акцентовани непријатељски сукоби били су готово „визуелно“ обликовани и пођеднако сликовити у дочаравању најразличитијих расположења, како веселе плесне забаве веронског плебса, тако и дубоких љубавних осећања, „најмузикалније“ исказаних у тренутку њиховог експлозивног јачања, односно решености за подношење и највеће жртве.

Награђен овацијама већ после потресних арија Ленског из „Евгенија Оњегина“ и Хермана из „Пикове даме“, најзначајнијих опера Петра Чајковског, тенор Зоран Тодоровић је у другом делу вечери пленио снажном експресивношћу и доживљеношћу интерпретације, а надасве пуним, драмски обојеним и интензивираним гласом, али и лепотом и стопљеношћу дугим дахом вођене фразе, те сигурношћу, звонком носивошћу и продорношћу вокала и у највишој лаги. Чули смо потом и страствене, срчано отпеване арије Вердијевог Алвара, Леонкаваловог Канија, Пучинијевог Кавародосија и Калафа, повезане најлепшим оперским оркестарским интермецима, поред једне увертире и полонезе, с незаборавним солима кларинета, обое, фагота, хорне, флауте, виолончела, у пуном, густо засићено емоционалном току свих инструменталних група и њихових вођа.

Други симфонијски концерт, после увертире за Глинкиног „Руслана и Људмилу“, донео је највеће откриће овогодишњег фестивала. Сусрет са 28-годишњим Нареком Хакназаријаном, од 2011. и власником златне медаље престижног Конкурса „Чајковски“ у Москви, улази у оне сасвим посебне доживљаје и неслућена слушалачка искуства. Његово тумачење солистичке партије у Варијацијама на тему из рококоа, за виолончело и оркестар, оп. 33. Петра Чајковског, уклопило се у кантабилну атмосферу успостављену претходне вечери, јер маестрални инструменталиста, попут врхунског певача „дише“ сваким, вокално обликованим и заобљеним тоном, при чему с истим квалитетом и интонативно најчистијом певношћу и осећајношћу свира у свим, динамички управо нестварно изнијансираним регистрима. Не памтимо такву беспрекорност и виртуозност предавања, у најплеменитијем смислу, при коме су га сви чланови моцартовски деликатно озвученог ансамбла, с истом унесеношћу извођења „зачарано“ следили.

Потоње представљање програмске симфонијске свите „Шехерезада“ Николаја Римског Корсакова, такође припада извођачким врхунцима Симфонијског оркестра „Бољшој“, који је и овде, на челу с Мирославом Павловићем, концертмајстором високе класе, спремно реаговао, сигурно одговарајући на сваки диригентов гест, осмех подршке и миг. Импресивно приказивање источњачких и фантастичних расположења садржаних у чувеној збирци древних легенди „Хиљаду и једна ноћ“, тонско осликавање главних ликова  - султана Шахријара грандиозном оркестарском сонорношћу, а Шехерезаде грациозним виолинским солом уз пратњу разбокорене харфе, где је главни терет поднео управо „распевано - заиграни“ и префињено сензибилни први виолиниста, бујност драматизованог, до узбудљивих градационих успона развијаног симфонијског ткива, показали су сву сликовитост Корсаковљеве инструменталне палете. Такође и неоспорне, неслућене интерпретативне способности младог Оркестра „Бољшој“, као и благодет сарадње с маштовитим  диригентом, на кога треба и у будућности, и то не само у раду с овим ансамблом, с респектом рачунати.

Марија Адамов

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести