рађену по мотивима чувеног истоименог романа Јакова Игњатовића, и драматизацијама “Фишкал галантом” Петра Грујичића и “Вечити младожења” Петра С. Петровића Пеције. Прва уочљива разлика у односу на Игњатовићев роман, јесте та да се представа, уместо у Сентандреји, одиграва у Тексасу, и развија као гастарбајтерска поема о фамилији Кирић која тамо живи.
У улози вечитог младожење Шамике Кирића је Марко Савић, који је дебитовао у Српском народном позоришту 2007, у представи “Зверињак” Душана Спасојевића, у режији Бориса Лијешевића, а потом глумио у низу представа. Данас га публика може гледати у представама: “Ујеж”, “Зојкин стан”, “Је ли било кнежеве вечере?”, “Коме верујете?”, “Најављено убиство”, “Здрав(о) живот(е)! / Хај лајф”, “Госпођа министарка”, “Оставите поруку”, “Мизантроп”, “Ивона, бургундска кнегиња”, “Декамерон”, “На Дрини ћуприја”, и “Пожар. Лаунџ / Контраст или Тамо где смо остали”.
У Шамики је Игњатовић осликао немоћ, или одсуство жеље млађе генерације да настави стопама њених очева. Има ли нетрпељивости и неразумевања међу генерацијама у представи? Колико су се разлози за то данас променили?
- Генерацијски јаз је један од темеља драме, наше представе. То је актуелна тема у данашњем свету. Мислим да су начини третирања тог проблема ескалирали. Млади су бунтовнији и не презају ни од чега кад је побуна против старијих у питању. Не бирају средства, нити се питају о граници пристојности. Нема више неопходне количине поштовања и уважавања туђег, различитог погледа на свет. Тако је и у нашем “Вечитом младожењи”.
Хоће ли Игњатовићев јунак, у верзији Петра Грујичића, имати другачији поглед на живот, и разлоге за удаљавање од света свог оца?
- Шамика је истовремено и послушни син и човек створен и усмерен на велика дела. То нужно не мора да буде у сукобу, али овде јесте. Његова драма се и огледа у томе. Вођен је идејом слободног духа, али и идејом послушности. На тој клацкалици се пробија кроз комад и на крају због тога и „страда”.
Неки мисле да данас има доста примера да су млађи заправо конзервативнији од својих родитеља, јер испољавају већу нетолеранцију према ономе што не разумеју, имају ригидније ставове о друштву, чак и слушају лошију музику. Мислите ли да има основе за то?
- Има, нажалост. Млади данас посматрају свет кроз две боје: црно и бело. Сматрам то недостатком отворености духа, који би требало да буде заштитни знак младости. На све стране се говори о толеранцији, а истина је да тога данас има мање него икад, посебно код омладине. Јако су затворених видика. Што је некад било кич, данас спада у корпус културе, илити „обавезне лектире „. У супротном ниси прихваћен. Све више им интерес диктира шта треба да им буде важно. Опет, да не бих генерализовао, то се односи на део омладине.
Размишљајући о лику који тумачите, у којој мери се он може објаснити кроз причу о идентитету, етничком, родном?
- Шамику не посматрам кроз ту призму родне и етничке стереотипије. Он свакако са собом носи ген Балкана, али је ослобођен предрасуда. Проблем који га сустиже је најактуелнији проблем младих данас.
Уместо Сентандреје, ваша представа се одвија у Америци, средини којој је блиска тема имиграције. Колико је то унело новог сензибилитета у ову причу?
- Срби ван Србије ће увек бити туђинци, а и отуђени, небитно да ли је у питању некадашња Аустро-Угарска, Америка или неки други континент. Они желе да се инфилтрирају, постану „грађани”, али им клица Балкана тече кроз вене. Америчка усиљеност, извештаченост на свим пољима живота је нешто чиме се још увек играмо -као ансамбл -и истражујемо у представи.
Н. Пејчић
Чаробни моменат среће на сцени
Играте у петнаестак представа Српског народног позоришта, овог пута у главној улози. Колико таква одговорност мења приступ и начин рада?
-Искрено, не мења ништа. Одговорност је једнака и постојана, без обзира на величину улоге, броја реченица... Сваку представу почињем као да први пут радим, са свим тремама, проблемима, размишљањима, тзв. “слатким мукама”. Када се још добије сатисфакција, и од стране публике, а и лична, онда се јави тај чаробни моменат среће на сцени.
