Умро је од компликација изазваних коронавирусом, изгубивши битку са упалом плућа. Пре три дана је хитно хоспитализован са упалом оба плућна крила и одмах је добио кисеоничку терапију, а потом био прикључен и на респиратор, али до побољшања његовог здравстеног стања, нажалост, ипак није дошло.
Рођен је 11. маја 1953. године у Новом Саду. Наводно, због тога што је рођен рано ујутро, мајка је желела да се зове Зоран, али је Балашевићев деда инсистирао на имену Ђока, по њему. На крају је постигнут договор и нашли су се некако на Ђорђе. Балашевић ће касније шеретски тврдити како тим именом није био одушевљен, али да се за све ове године на њега навикао.
Што се тиче детињства, сам Балашевић рећи ће у једном интервјуу да је оно било сјајно, чак узбудљиво. „Одрастао сам уз много љубави, у старој кући мог прадеде, у Улици Јована Цвијића. Имао сам двориште пуно зеленог воћа лети и кокошака и патака које су трчкарале около. Можда најважније од свега, имао сам Дунав, који је још тамо, али није више тако зелен као што је био, но остао ми је велика љубав. Само краћи период живео сам с родитељима у средишту Новог Сада, ваљда зато да бака и деда могу бити мало сами, а ваљда и зато што се сматрало да је живот у згради симбол неког вишег стандарда, јер имали смо - ролетне на прозорима”.
У средњој школи је хтео да постане фудбалер, но ипак је превладала љубав према музици. „Истина је да сам једном избачен из гимназије, али нисам баш, као у песми, падао три-четири пута. Наиме, колико год сам после био толерантан, толико сам у пубертету био инцидентан играч, морао сам опонирати професорима. Највећи су ми проблем били неоправдани часови у пролеће. Имао сам бицикл и чим би се у мају појавило сунце, сео бих на њега и отишао на Дунав, на пецање. Имао сам у то време пријатеља Џоа Тејлора, гинеколога из Гане, који је, ваљда из верских разлога, јео много рибе. Како ја упецану рибу нисам смео носити кући, јер су сви мислили да сам у школи, с Yоем сам склопио својеврсан дил: ја њему рибу, а он ће ми писати оправдања. И заиста сам имао оправдање за око 80 часова. Међутим, кад су мог оца назвали из школе да то провере, он је зачуђен рекао: ’Па он није болестан, он иде у школу!’ И тако ме је, заправо, он и избацио из гимназије због свог схватања правде и поштења. То вам је та генерација како-се-калио-челик. Ја сам ту школу ипак завршио, а после се чак уписао и на факултет.”
Студије географије на Природно-математичком факултету је ипак прекинуо, а убрзо након што се 1977. прикључио акустичарској групи “Жетва”, снимили су сингл “У раздељак те љубим”, који је продан у чак 180.000 примерака, што је био изузетан тираж чак и за велику Југославију. У „Жетви” се није дуго задржао, већ са Верицом Тодоровић оснива „Рани мраз”, групу која ће с песмом „Моја прва љубав” наступити на фестивалу Опатија ’78. Већ током те године “Рани мраз” избацује низ хит синглова, а уочи снимања песме “Рачунајте на нас” придржују им се бивши чланови групе Сунцокрет - Биљана Крстић и Бора Ђорђевић. Годину касније, 1979, покориће Сплитски фестивал песмом „Панонски морнар” и тада заправо почиње – Балашевићева ера, коју ће обележити ванвременске песме које су се уз гитару певале заиста од Триглава до Ђевђелије – „ Неки нови клинци”, „Живот је море”, „Балада о Васи Ладачком” и још многе, многе друге.
Успех Ђолетових песама темељио се на искреним текстовима препуним емоција, с којима су многи могли да се поистовете. У септембру 1979. године своју велику популарност потврђује на осам распродатих концерата у београдском Дому синдиката. У то време чак Здравку Чолићу даје песму “Због тебе”, а биће и аутор неких текстове за албум “Срео сам љубав из прве пјесме” својевремено изузетно популарних “Сребрних крила”. Крајем 1979. излази албум “Одлази циркус” и то је последња плоча под именом „Рани мраз”. Потом ће издати 12 самосталних студијских албума, те још седам компилација највећих хитова, а поготово ће остати упамћени његови легендарни концерти, које је знао да приређује у серијама а трајали су сатима.
У својој каријери Балашевић није се окушао само на пољу музике, већ је написао сценарио и тумачио главну улогу у ТВ серији „Специјална редакција”, а глумио је и у ТВ серијама Војници, Поп Ћира и поп Спира и Панонски морнар. Написао је и неколико књига: „Три послератна друга”, „И живот иде даље (све даље одавде...)”, „Додир свиле” и „Један од оних живота”, а снимио је и филм „Као рани мраз”. За свој рад добио је Фебруарску и Октобарску награду Новог Сада, Награду пунолетства, Естрадну награду Југославије, награду за литерарни допринос у подручју естраде на Домановићевим данима сатире, награду „Тодор Манојловић” за посебан уметнички сензибилитет, а после чувених концерата у Сарајеву, одржаних 7. и 8. фебруара 1998, проглашен је амбасадором добре воље Уједињених нација и то високо признање му је, два месеца касније, на Петроварадинској тврђави и званично уручила лично Садако Огата. „Много је људи који воле моје песме и они за мене нису само публика. Омогућили су ми да живим од свог талента, радим оно што волим, у чему уживам и, на крају крајева, да живим од тога.” Балашевић је био у сретном браку са супругом Оливером, којој је посветио и многе песме, а имали су троје деце: сина Алексу и кћери Јовану и Јелену.
Отишао је велики песник, ово је огроман губитак за нашу културу, рекао је Момчило Бајагић Бајага. “Ђоле је био један од симбола југословенске поп сцене и његове песме су биле препознатљиве од Вардара па до Триглава”, казао је Бајага. „Много ми је тешко и никако не могу да прихватим да Ђолета више нема.”
М. Стајић
