Манојловић је у разговору за хрватски портал нагласио да је већ прошао кроз сличне професионалне изазове као што је овај у Загребу.
"Свакако је изазов та потрага за Лиром у мени. Направили бисмо грешку ако бисмо, условно речено, препричавали концепт представе. То није добро. Али Шекспир увек даје могућност трагања: стање света је такво као да је Шекспир овде, са нама. А Лир, такозвани луди краљ, који није баш тако луд, носи транспозицију гледања света генерално и за мене је то овде важно. И та фамилијарна прича, то је оно што је занимљиво. И болно." казао је Манојловић.
Цењени глумац се присетио свог првог сусрета са Загребом давне 1966. године који је на различите начине одредио његову каријеру.
"Једном приликом сам написао цртицу, баш такву некакву форму, која се зове "Загреб". Почињала је "призором" мог скока у море, за који сам желео да буде фантастичан. Али чим сам изронио, схватио сам да је тај скок био грозан. Тај је скок у море давне 1966. одредио делимично, али свакако одредио, моју везу са Загребом", казао је Манојловић.
Он је додао да тај очајни скок, све и да може, никада не би поправио.
"И сад, да прескочим све што сам у тој цртици написао до краја - где сам рекао да бих пуно тога у животу другачије учинио, али да свој очајни скок у море никад не бих поправио. Оставио бих га таквим. Зашто? Зато што се између тог скока у море, за који сам желео да буде фантастичан, и овог тренутка, догодило толико пуно ствари. Пуно сам времена у Загребу провео и радио, да сам у тој цртици о овом граду написао, коначно: да ми је младост била храбрија - као што није - можда бих још био у Загребу…", казао је Манојловић.
Бард нашег глумишта је истакао да постоје глумци који остају и трају чак и када их нема више међу нама.
"Чак и данас, кад бисте их могли ставити на сцену, они су ту. То је лако доказиво. А имате и ове друге, који су такођер глумци, али друге класе. Они првокласни су они којима и након много година, кад их видите, кажете: "Опа, види, богати, овај је савремен", казао је Манојловић.
О мотивима за стварање Радионице интеграције у Београду, племените институције културе, Манојловић каже да је у све то ушао из потребе.
"Радим зато што за тим имам потребу. Дође до тога да човек осети потребу да на другачији начин некоме нешто даје, а не само кроз себе на сцени, пред камерама. Развио сам, унапредио заправо, сопствену стрпљивост. Можда неко своје разумевање да не треба о људима, с људима, судити јако брзо. Да је људима потребно дати време...Да се поверење стиче тешко, а лако руши. Своју искреност сам такође изоштрио", казао је Манојловиц.
За њега нема дилеме да је култура један од стубова сваке заједнице.
"Култура је важна јер се помоћу ње шире напросто добре идеје за државу. А то су оне које, кратко речено, унапређују односе", казао је Манојловић.
