Музика одсвирана срцем

Џез пијаниста и композитор Матија Дедић је за албум 'Матија свира Арсена' освојио чак пет Порина, најважније хрватске музичке награде: за најбољи албум 2015,

 за најбољи инструментални албум, за yез пијанисту године, за најбоље извеђење yез музике, као и за најбољи аранжман. Тај материјал биће окосница предстојећег концерта у оквиру Новосадског музичког лета, када ће у петак, 5. августа, овдашња публика имати прилику да чује Матијине заиста изузетне интерпретације композиција његовог оца Арсена Дедића „Кућа поред мора”, „Модерато цантабиле”, „У регистратури”, „Глембајеви”, „Све што знаш о мени” ...

– Апсолутно је намера била да се овим албумом стави акцент на Арсенову голу музику – открива Матија Дедић за „Дневник”. – И мислим да сам у потпуности успео у томе, чему у прилог говори и доста предстојећих наступа у иностранству - Аргентина, Кина, Данска, Швацарска... на којима ћу, од свега што сам понудио, на изричит захтев организатора свирати баш Арсенове композиције.

„За ту музику не треба ни план ни мозак, она је у срцу”, написао је у својој критици албума Војислав Пантић. И мој утисак као слушаоца био је да је материјал одсвиран у даху – да ли би, да га данас снимате, ипак звучао другачије? Мењате ли сада нешто на концертима? 

– Воја је у праву. Арсенова музика толико је емотивна да руке често иду саме. Е сад, чињеница је да би албум данас сигурно звучао унеколико другачије, с обзиром на то да је сниман пре мог првог ливе наступа с тим материјалом који сам уопште имао. Данас се, због дужине концерта и одабира пута yеза, класике или авангарде, односно опредељења за одређени стилски правац који је опет резултат процене града у којем свирам, простора и профила публике, сви наступи апсолутно разликују један од другог. Али пресретан сам да људи увек лепо реагују на моју потпуну слободу у сарадњи са Арсеновом музиком. Сретан сам неизмерно и да је управо овај рад проглашен мојим рецентним делом, и то не само у смислу да је албум године у Хрватској, паралелно и најпродаванијим пуна четири месеца, него што је по многима у реду најбољих албума на овим просторима последњих 10-15 година...

Где су сличности, а где разлике у приступу Арсеновом опусу у односу на албум „Други поглед” из 2005, који се такође искључиво базирао на његовој музици?

– С обзиром на то да сам у доба „Другог погледа” био премлад, неискусан и непромишљен, осим љубави према делу опуса мог покојног оца, на том албуму реално нисам пружио ништа што би иоле могло да се упоређује са овим што сам направио десет година касније...

Када пред собом имате „туђи” нотни материјал, приступате ли му другачије у односу на властите композиције? У којој мери га прилагођавате властитом емотивном и извођачком коду?

– С обзиром на то да је мој претходни албум Лигхериан Рхапсодy, снимљен за италијанску етикету „Њоркин’ Лабел”, исти као што је и моје тренутно стање бављења музиком, дакле у потпуности импровизован, истраживачки, окренут клавирској музици под утицајем Лигетија, Бартока, Веберна Стравинског, Баха, Шумана, Бетовена, Рахмањинова, Шостаковича... Арсенов опус у потпуности сам одсвирао управо обрнуто. Дакле, потпуно чисто, и покушао сам да га и његова публика заволи. Под великим утицајем Кита Yарета, наравно. Такви пројекти одмарају ме од мојих заморних идеја, те данас у фази зрелости немам никакву потребу да у туђу музику убацујем своју првенствену склоност ка атоналном. Уосталом, људи су ионако већ дуго очекивали од мене, како то знају рећи, „нормално одсвиран албум”.

За разлику од доброг дела овдашњих yез-аутора, нисте претерано „жонглирали са традицијом”... Да ли је у питању својеврсна тврдоглавост и непристајање да се иде утабаним стазама?

– Традицију обожавам да слушам и од ње увек црпим идеје. Мање добро се осећам кад је свирам и зато у њој никад не дајем неке спектакуларне резултате. Има ту, наравно, тврдоглавости, јер иста ствар се десила са традицијом као и са класиком кад сам имао 18 година. Не волим нигде да се задржавам предуго и морам тражити даље. Такав сам по природи. Али изузетно ценим све у чему други растурају. Њихов избор и стилску одлуку.

Јесте ли одустали од веће присутности на америчком тржишту или постоје нови планови у том правцу?

– У јануару сам у Њујорку снимио свој нови албум са Chrisom Cheekom и Johannesom Weidenmuelerom. У мају недавно и заједнички са Јуретом Пуклом, одличним словеначким саксофонистом. Са нама су били Jonathan Blake и Matt Brenjer. Издања очекујем до краја године, те се надам и што већим бројем концерата у 2017. са поменута два пројекта.

Често се за концерте, поготово када је у питању џез, каже да су „велики музички моменти који могу да се десе свуда, како у највећој концертној дворани, тако и у најзадимљенијој рупи од клуба”...

– Чињеница је да би требало снимати све концерте и уопште свирке. Сви знамо да се у клубу може десити онај момент који се није десио дан раније у концертној дворани. Ту разлог нису, наравно, нити технички услови нити публика, већ, по мени, одлука неке ванземаљске силе. Сви живимо због тих момената. У њих верујемо и они нас држе на животу. Имамо неописиву срећу да су управо они разлог због којег се бавимо овим послом.

Мирослав Стајић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести