Спремност да се ухвати у коштац са изазовним репертоаром, и да га интерпретира са особеном виртуозношћу, финесом и изражајношћу, донела јој је бројне успехе с публиком и похвале критичара, а нарочито су запажене сарадње које је остварила са угледним ансамблима као што су Симфонијски оркестар Бечке опере и Словеначки симфонијски оркестар. У Бечу, месту њеног вишег образовања, 2016. године награђена је и посебним признањем – стипендијом аустријског канцелара, резервисаном само за наијстакнутије младе уметнике. У нашем разговору осврнуле смо се на саме почетке њеног интересовања за перкусије, значајне аспекте њене каријере данас, као и на оно шта публика може да очекује на њеном предстојећем солистичком наступу у оквиру Новосадских музичких свечаности, који је најављен за 25. октобар у Галерији Матице српске.
Када сте се и како почели интересовати за перкусије?
– Први инструмент који сам почела да свирам, заправо, била је виолина – почела сам да учим да је свирам са пет година. Некако сам, временом, приметила да ми свирање виолине не причињава неко значајно задовољство. Међутим, док бих ишла улицом и слушала звуке уличних свирача, нарочито перкусиониста, схватила сам колико ме, у суштини, покреће ритам сам. И кад год бих ишла на концерте на којима су присутне биле удараљке, заиста сам осећала тај импулс. Моја идеја била је, испрва, да научим да свирам бубњеве. Ипак, када сам коначно уписала удараљке са једанаест година, видела сам колико има и других, сјајних и интересантних ударачких инструмената. Била је то љубав на први поглед! Бубњеви су, нажалост, у једном тренутку остали у запећку. Све у свему, већ са тринаест година, имала сам ту јасно одређену идеју да постанем перкусиониста.
Као што сте поменули, удараљке представљају кровни појам, иза којег се крије мноштво разноврсних инструмената. Према којем од њих превасходно гравитирте?
– Поменула бих прво маримбу, а затим и такозвани multi-percussion: у питању је комплекс од више ударачких инструмената, који се спајају у један, према упутствима композитора и потребама партитуре. Затим, ту је и вибрафон... Иако ритам јесте есенција перкусионистичких инструмената, сматрам да су удараљке са одређеном висином тона веома значајне. Можда би за мене идеалан избор представљао одређен multi-percussion састав, у коме су спојени инструменти различитих изражајних могућности – од чисто ритмичких до наглашено мелодијских.
Део сте пројекта званог „The World of Hans Zimmer“.
– „The World of Hans Zimmer“ је пројекат који се развио из идеје композитора Ханса Цимера, а спроведен је у организацији и продукцији компанија „Semmel Concerts“, „RCI Global“ и „Tomek Productions“. Основна идеја пројекта је да се публици представи филмска музика кроз један симфонијски спектакл, или, боље речено, „симфонијску свечаност“. Огроман симфонијски састав – са великим оркестром, бендом и солистима – централни је део овог пројекта. Ја сам, дакле, део тог бенда, а мој задатак је свирање инструмента званог malletKAT. У питању је један МИДИ перкусионистички инструмент, на коме се свира палицама, а у МИДИ се могу упрограмирати најразличитији звукови, у зависности од потребе композиција које се изводе. Тако malletKAT може звучати као челеста, као гудачки инструмент, као маримба – могућности су огромне! Уз све то, свирам и на још неким мембранофоним перкусионистичким инструментима, там-таму, гонгу, чинелама...
Каква су ваша досадашња искуства у оквиру ове турнеје?
– За мене је у питању био један потпуно нови доживљај. Прва турнеја на којој сам учествовала била је по централној Европи, и за мене је представљала, лично, нешто потпуно ново у начину наступања. Све се у оквиру концерата ради са видео пројекцијом, и обавезно је, на пример, имати click track (метроном) у ушима. Реч је о механизму који ти говори у ком се такту налазиш, и који можеш подесити тако да одредиш шта тачно можеш да чујеш, а шта не. Заправо, без тих in-ear монитора, немогуће је чути шта се заправо дешава. Заиста је у питању један потпуно другачији начин наступања од оног који се у класичној музици сматра уобичајеним. Ипак, уз сву технологију, и даље је за добар наступ веома битна комуникација, како са диригентом, тако и са осталим члановима ансамбла. Сама турнеја је, такође, једно интензивно и исцрпљујуће искуство. Ипак, доживљај свирања за публику од десет до петнаест хиљада људи је неописив.
У питању је искуство који највећи број класично образованих музичара неће доживети. Да ли правите разлику између комерцијалног и уметничког? Да ли приписујете икакву вредност тим етикетама?
– По мени, квалитет интерпретације се не може категоризовати на комерцијално и уметничко. Квалитетна музика може бити поп, рок, фанк, џез, класична музика, и тако даље. Сматрам да не би требало полагати толико значаја на те етикете. Најважнији је, стварно, квалитет интепретације и оно што се том интерпретацијом публици саопштава. Рекла бих, ипак, да приликом концерата мањих димензија, значајна одлика јесте интимност, однос који се супоставља са публиком. На концертима којима присуствује 15 хиљада људи та интимност се, разумљиво, губи због великог простора.
Ван пројекта „The World of Hans Zimmer“ наступате на концертима на којима изводиш музику савремених композитора. Који су то композитори са којима остварујете редовну сарадњу?
– С обзиром на то да удараљке јесу доста „млад“ инструмент, наша литература се махом своди на другу половину 20. и 21. века. То је, једноставно, реалност постојеће литературе, према којој су перкусионисти усмерени. Такође, мој отац (Славко Шуклар) је композитор, тако да сам одрасла окружена савременом музиком, а студирала сам код Небојше Јована Живковића, који јесте један од најизвођенијих композитора за удараљке код нас. Он је поставио темеље наше перкусионистичке литературе. Под његовим менторством имала сам прилику да заиста обогатим и изградим свој интерпретативни стил – он представља веома битну фигуру у мом досадашњем музичком образовању.
Представљате нову генерацију класичних музичара, која не само што остварује каријеру на интернационалном нивоу, већ мора да води и рачуна о својим глобалним, онлајн платформама. Имате свој веб-сајт, Јутјуб канал, Инстаграм, на коме делите искуства са турнеја... Како се осећате поводом ове нове, додатне димензије у каријери класичних музичара?
– Мислим да нам интернет, и сви ти нови медији у његовим оквирима, пружају добар начин да промовишемо сами себе. Више не морамо да зависимо од тога колико смо присутни у традиционалним медијима (часописима, радију, телевизији), јер се све то данас окреће ка неким другим каналима. У стању си да контролишеш сопствени имиџ, и у могућности си да делиш само оно што желиш. Иако некада то може бити заморно, нарочито уз притисак да се „објављује“ редовно, генерално на све то гледам као на једну позитивну промену. Поготово због тога што велики број људи не зна за реалност свакодневице класичног музичара, те ово представља сјајну прилику да се пружи увид у ту професију, а самим тим и омогући њено боље разумевање.
Тема Номуса ове године је „Бетовен и хероине“. Имате ли неке своје музичке хероине?
– Лично ме инспирише музика, уметност сама по себи. Мислим да квалитетна интерпретација, оно што мене лично покреће, може доћи од било кога, без обзира на то да ли је то херој или хероина.
Шта публика може да очекује на твом наступу на Номусу ове године?
– Изводићу дела Небојше Јована Живковића, Кејсија Кангелосија, Паучи Сасаки, и других. Биће заступљене композиције које се тичу стандардне литературе за маримбу, као и нека дела која имају додир и са другим медијима – остварења која више нагињу ка домену инструменталног театра. Свакако неће бити досадно!
Тиса Јукић
