Тек с неколико наступа у Опери Народног позоришта, односно на домаћем концертном подијуму и низом радних сусрета (мајсторских класа) с младим певачима, превасходно своје некадашње школе „Коста Манојловић“ у Земуну, сада већ 45-годишњи баритон је захваљујући позиву младе црногорске сопранисткиње Тамаре Рађеновић с којом се упознао у Њујорку, учествовао на њеном концерту у Великој дворани Коларчеве задужбине, насловљеном „Аморе пер семпре“. Обоје су наступили уз беспрекорну клавирску сарадњу веома цењеног уметника Ђорђа Нешића, која је на овом нашем другом сусрету с овим пијанистом (после концерта у циклусу „Твој свет музике“ пре неколико година), била много изражајнија и дејственија, креирајући у пуној мери звук „правог“ оркестра, односно сонорност и сложеност комплетне партитуре. У родном Београду он је чешћи гост (из Америке где делује већ три и по деценије), управо као подршка, усредсређени сарадник и педагог младих певача, и што је посебно алтруистично, један од донатора средстава за набавку новог „Стенвеја“ на сцени Коларца, чије је тонске могућности „испробавао“ с великим пијететом и високом ефективношћу. Да би се исказао и као солиста, Нешић је осмислио четири „клавирске паузе“ којима је поделио вокалне блокове, испунивши их шире познатим Рахмањиновљевим Прелидима бр. 5 у Ге-дуру и бр.12 у гис-молу из опуса 32, те с два става из Дебисијеве Бергамске свите (Прелид и Месечина). Надовезавши се њима на композиторовог земљака Бизеа, у оба се приказао као мајстор агогичких нијанси и цизелирања детаља.
Да примери необичне подударности и нису тако ретки, исте вечери је још трајао 24-сатни пренос из Метрополитена Маснеове опере „Вертер“ (други пут „стримован“ током „короне“) и то управо оне поставке у којој је 2014. године Давид Бижић дебитовао у овом, за многе, најпрестижнијем оперском позоришту на свету. Карактеризацијом лика и изражајношћу тумачења улоге поуздано- стаменог, часног Алберта, био је равноправан партнер славном немачком тенору Јонасу Кауфману и француској мецосопранисткињи Софи Кош, освајајући озбиљним ставом па и емпатијом према супарнику, те изванредним вокалним предавањем. Да су импресивне критике које добија још од 2007, после освајања друге награде на светском такмичењу „Опералиа“ у Паризу под великим покровитељством Пласида Доминга, више но истините, Бижић је потврдио и својим најновијим огледањем на Коларцу, освајајући, колико технички беспрекорно постављеним, веома квалитетним и богато обојеним гласом, толико и лакоћом владања сценским покретом, гестом и мимиком, шармом и одличним изговором текста на различитим језицима (италијанском, француском, шпанском). Надасве, и уверљивим глумачким односом према партнерки (чак и у одсуству видљиве радње и праве оперске позорнице) као и аспектом доброг човека.
На београдском концерту најпре је као Гроф Алмавива („Фигарова женидба“) у иницијалном дуету с младом сопранисткињом, надовезаном на прву арију љупке и домишљате, младе служавке Сузане, а потом и у његовој познатој арији, показао очигледни смисао за Моцартове ликове које, убрајајући Лепорела, Мазета и Дон Ђованија с успехом оживљава у различитим интернационалним продукцијама и поделама. Широко разуђеним, дивним гласом, чак бас-баритонског тембра и потпуне изједначености у целом опсегу, Бижић је пленио и као срдачан и саосећајан сликар Марчело у дуету с психолошки префињено донетом партијом једноставне и безазлене Мими (чувених Пучинијевих „Боема“), који је Тамара Рађеновић уоквирила готово импресионистички изнијансираним аријама. После ових троделно замишљених сцена из дела Моцарта и Пучинија, баритон се представио и као романтични Зурга велике експресивности и осећајности (Бизеови „Ловци на бисере“), а Рађеновићева као још непотпуно остварена Микаела из најбоље, последње опере истог аутора („Кармен“).
На крају, свако је извео и по једну популарну нумеру шпанског проседеа (песму „Гранада“ Мексиканца Аугустина Ларе и арију из једне зарзуеле Руперта Чапија, познатог шпанског аутора овог музичко-сценског жанра ), на свој начин емитујући сопствену инвенцију и снагу израза, додајући им и уобичајене „бисеве“. Уз све одушевљење за одавно етаблиране уметнике, јасно је да је концерт „Љубав заувек“ организован у првом реду због младе црногорске сопранисткиње која је дипломирала на Краљевском музичком колеyу у Лондону (добијајући током друге године студија инструкције и од легендарне Монсерат Кабаље). Уз све похвале за њен фино обликован лирски глас, аутентичну лепоту стаса и лица, угледну вокалну школу, прецизност у певању (и поред неприметног напора у чистом досезању захтевних висина), без сумње се ради о уметници којој се „смеши“ обећавајућа каријера. Разумљива уздржаност, односно недостатак „комоције“, слободе и вештине владања позорницом и потпуног уношења у музичку драматургију, биће сигурно превладани временом и даљом сарадњом с искусним садашњим и (будућим партнерима) који је цене и несебично помажу.
Марија Адамов
