Јер, свирају на потпуно необичном инструменту састављеном од 57 чаша које образују распон од готово 5 октава - “стакленој харфи”...
“Чаше за наш инструмент су наручене у фабрици стакла“, откривају у интервјуу „Дневнику” Ана и Аркадијус. “Прављење инструмента је био велики изазов за нас. Поручили смо готово 2.000 чаша да бисмо имали сет од којег је на крају изграђен наш инструмент. Ово је био дуг процес и читав рад је трајао преко годину дана. Али, вредело је сваког труда, јер је крањи плод био “свирка” на највећој стакленој харфи на свету.
Пуне ли се чаше водом и шта вам још треба, осим руку, као помоћно средство за свирање? Пукне ли, или се разбије понекад која чаша, као у реклами за роботску руку “Кука”, да ли то значи да у штеку морате да имате још један, резервни сет?
“Чаше се не пуне водом, мада нам је вода потребна за шаке, које морају бити мокре током свирања. И да, дешава се понекад да се нека чаша разбије или напукне. На срећу, не тако често. Последње такво лоше искуство имали смо пре осам година. У сваком случају, када путујемо носимо резервне чаше. Никад се не зна.”
Свирање на чаши је вероватно општепознат и популаран феномен, али како сте ви до њега дошли, како сте се упознали, нашли, усагласили? Шта сте пронашли у чашама што нисте у другим (“сродним”) инструметнима?
“Наши првобитни инструменти су били – виолина (Ана) и труба (Аркадијус). Обоје смо били чланови Балтичког симфонијског оркестра из Гдањска. Једног дана смо узели чаше и почели да свируцкамо по њима, чисто из забаве. Било је то лепо искуство после којег смо направили наш први мали инструмент с чашама испуњеним водом. После извесног времена смо схватили да то није била само музичка играчка, већ да је она пружала нешто много више, њени потенцијали су били много већи. Користећи наше музичко образовање и искуства почели смо врло посвећено и предано да радимо – а звуци који су долазили из чаша били су чаробни. Иако, и у то смо се уверили, могу да буду и грозни, понекад. Али, исто је и са другим инструментима. Да би нешто звучало глатко и складно, мора много да се вежба.”
Игор Бурић
Опширније можете прочиттаи у нашем штампаном издању од 14. априла
