Позната кантауторка ће те вечери у пратњи симфонијског оркестра „Град“, састављеним од најбољих београдских класичара под диригентском палицом маестра Небојше Цвијановића, пратећим рок бендом „Electric Funx“, члановима хора „Гласне жице“ и гостима изненађења извести неке од својих најлепших песама. Њени хитови овога пута биће обојени новим рухом, а Ана после успешног концерта у Београду, овим наступом наставља турнеју у осталим градовима у Србији, представљајући публици нови концепт извођења својих песама.
– То су моје песме у новим аранжманима. Оне нису много промењене, али су обогаћене звуком симфонијског оркестра, виолине и труба. Свакако су трубачи новина, јер их нема у мојим оригиналним аранжманима, а ту је и мини хор. Певам чак и једну обраду, евергрин хит који предивно звучи са симфонијским оркестром. У Београду је био први такав концерт, који је прошао стварно супер. То ће бити једна љубавна прича од почетка до краја, почевши од љубавних песама са тужном емоцијом. Како концерт одмиче и приводи се крају, прелази у неку љубавну причу са еуфоричним и полетним осећањима – рекла је певачица Ана Станић на почетку интервјуа за „Дневников“ ТВ магазин.
С обзиром на то да сте дуго на музичкој сцени да ли је овакав концерт прилика да неким старијим песмама, које можда млађе генерације и не знају, дате нови живот и век?
– Концертом се обраћам свакоме ко можда и нема толико додира са класичном музиком. Назив концерта је „Поп симфонија“ јер ипак све остаје у оквирима поп-а, а можда на моменте и рок-а, али је ово прилика да људи који желе да чују моје песме схвате колико оне лепше и богатије звуче када се изводе уз све те инструменте. То ми је био порив да покажем како поп музика може да звучи предивно са симфонијским оркестром и да обрадујем и себе и своју публику оплемењивањем мојих песама.
Никада нисте били клупска певачица, која тезгари, па публика и нема толико често прилику да вас слуша. Шта мислите да ли је поп музика претрпела највећу штету због тога што доста ваших колега музику схвата као бизнис, а не као уметност?
– Сигурно јесте, али опет људи раде како морају. Увек сам себе видела као некога ко пева ауторске концерте или има наступе с ауторском музиком и увек сам убацивала врло мало обрада. То нпр. више раде неки који су као поп, а у ствари су више народна музика по мом мишљењу. Ипак, сматрам да моја музика није за клубове. Можда је више за нека места у којима може да се направи неки акустични концерт. Оно што сад радим и што сам започела са овом мини-турнејом је свакако најкомпликованије и у музичком смислу најкомплексније што сам радила. То је нешто што може да се изводи у позориштима, концертним дворанама, по трговима, али свакако не у клубу (смех). И мени се деси да певам по разним догађајима, што делује мало клупски, али немам тај принцип редовног клупског свирања. Не мислим да је добро то што мене публика у последњем периоду није могла тако често да слуша осим у неким затвореним приликама. Зато ове концерте и организујем. У почетку сам мислила да направим концерт са симфонијским оркестром само у Београду, а онда сам схватила да у ствари желим то да изведем и у Новом Саду и у Нишу и у осталим градовима, што ћу и радити. Желим да то људи чују на што више места.
За разлику од ваших почетака, данас сте међу реткима који чувају праву поп музику која је обојена живим инструментима. Будући да је дошло време када је најпопуларнија она музика која се прави на компјутеру, да ли вам је тешко да не мењате свој курс и правите квалитетну музику?
– Радим како осећам. Доживљавам музику на овај начин, али далеко од тога да нисам склона иновацијама. Имам и ја песме које звуче електронски, али их на почетку направим на гитари, тако да оне увек имају неку мејнстрим базу. Истовремено те иновације од којих не бежим су у неком мом духу, тако да их опет прилагодим себи и свом сензибилитету. Чињеница је да никада нисам ни била од оних људи који бирају неки лакши пут или иду линијом мањег отпора. Увек срљам у нешто што је компликованије, теже, али зато што мислим да је то права ствар.
А како вам се допадају иновације у данашњој музици, којом обилује ауто-тјун и треп звук? Има ли ту квалитета?
– Нисам се довољно удубила у то да бих рекла да ли је квалитетно или не. Сигурна сам да у сваком музичком жанру постоје више и мање квалитетне ствари, али једноставно то није нешто што се мени допада да бих слушала и да бих пожелела да снимим такву песму. Можда ту има добрих битова, али свакако да у том певању и начину интерпретације себе не видим. Не мислим да би било добро да то превише завлада, али тренд нека се испуца колико треба да се испуца. Увек је битно да постоји различита музика и да публика сама бира шта хоће. Оно што је опасно је када ти неки извођачи немају одговорност да их слуша млада публика и онда рецимо пропагирају неке лоше вредности. Не желим да звучим као нека преозбиљна госпођа, јер ја то нисам (смех), али требало би имати неку свест да та деца од 16, 17 година упијају то што слушају. Ипак нису људи из ауто-тјун музике једини који имају текстове који нису океј. То је једна опште распрострањена ствар.
Владимир Бијелић
Прављење песама као мини терапија
Када у неку песму пренесете све емоције у вези са одређеним животним ситуацијама има ли она одређену тежину током каснијих извођења за вас?
– Свакако! После толико година неке песме почну да ме подсећају на те ситуације у којима сам их певала, али свакако када је нека нова песма и у наредних неколико година када је направим ме увек врате у ту емоцију коју сам имала када сам је правила. Пошто ја дуго трајем не могу да кажем да неке емоције које су постојале пре 15 година и сада осећам. Можда када бих се баш фокусирала на то, али суштински оне сада имају неки нов живот. У тренутку када правим песму ја то из себе избацим, то буде као нека моја мини терапија. Када емоцију из себе пренесем на песму кренем даље, а онда оставим да она неком другом нешто почне да значи, да се неко други у њој препозна из своје ситуације. Живо извођење песама је прича за себе и то је потпуно давање нових емоција свакој песми и размена тога заједно са публиком. У сваком живом наступу настане нешто ново.
