Овог пута, поред Земуна, и у Народном позоришту у Београду, у склопу обележавања значајних јубилеја ових наших позоришних кућа.
Обе изузетне, и музички и сценски суптилно и маштовито режиране представе младог по саставу санктпетербуршког ансамбла, изведене на нашим различитим сценама, доживеле су овације публике, поново импресиониране, како смо и први пут забележили, „високим укупним уметничким резултатом оствареним у свим сегментима и повезујућим духом заједништва и блискости, интонативно беспрекорно чистог, одлично упеваног и уиграног камерног хора који и савршено плеше, и такође сценски и играчки ванредно покретљивих солиста, те перфектног оркестра“. И поново сви уједињени сигурном диригентском руком подстицајног Максима Ваљкова и оригиналним ауторским рукописом Јурија Александрова.
Његова ефектна режија дала је обема поставкама упечатљив идентитет, а раскошно визуелизивана сцена и костими Владимира Окуњева, бајковити и с елементима фантастике у првој, „модернизовани“ и с елементима из савремених и свакодневних животних ситуација у осликавању паралелног света Гетеовог епа о Фаусту у другој представи, допуњени виртуозном кореографијом свих учесника (Надежда Калињина), нису ни у једном тренутку учинили да музика падне у други план. Напротив, управо је музички део извођења био и најфасцинантнији.
Прво смо на сцени Народног позоришта пратили флуидно оркестриране „Ловце на бисере“, чежњиву младалачку оперску фантазију Жоржа Бизеа у сценографији обележеној бројним, претежно загаситијим светлосним сенкама (креација Ирине Вторникове), које су давале упечатљив оквир појединим призорима. Верна, али не и пренаглашена глума, пуно међусобне хемије и вокалне компатибилности красили су тумачења главних јунака. Ако би по неким укусима партија Зурге (Алексеј Пашијев) могла бити волуминознија и продорнија, нас је очарао његов пријатан баритон и певачка осећајност и племенитост интерпретације, али и лепота сценске појаве.
Владислав Мазанкин, кога с првог гостовања памтимо као врло флексибилног и интонативно веома поузданог лирског тенора, показао се и у улози Надира већим делом у одличном светлу, као и њихова заједничка љубав Лејла (такође нам позната Јевгенија Кравченко), префињених лирских и врло изражајних фраза и танане емоционалности. Поново смо се срели и с аутентичним Антоном Морозовим као Нурабадом, као и с предивним хорским ансамблом (рад Марије Гергељ), који се истим ангажманом исказује и у улози балетских плесача. Оркестарски парт с пуно префињено донетих сола, која су експресивно успостављала равнотежу између појединих инструмената и група, али и истицала сложеност и транспарентност његових боја, на челу с полетним Максимом Ваљковим, показао се још једном као врхунски интерпретатор вечери.
Два дана касније, на великој позорници „Мадленианума“ одвијала се прича о вечној људској жељи за поновном младошћу, коју Шарл Гуно у својој опери „Фауст“ гради јарком романтичном маштом, Гетеове личности представљајући одговарајућим мелодијским интензитетом, а Јуриј Александров окружује још и „повишеном“ активношћу максимално разиграних хорско-балетских актера свог неодољивог младог ансамбла. Имагинативан видео рад Данила Бакалина у позадини, тамно обојена позорница претворена у простор налик лабораторији или психијатријској болници, превлађујућа црвено-црна комбинација декора и костима и „ускоци“ продорних бљескова рефлектора, одлична солистичка подела у свим улогама, биле су карактеристике и ове продукције.
Екстремно тешку насловну тенорску ролу широког вокалног распона донео је Сергеј Алешченко, блиставог високог регистра и беспрекорних „критичних“ тонова, кога смо (и поред пар „пуцања“ гласа) са задовољством слушали. Маргарета Татјане Каљченко била је пођеднако уверљива (посебно у другом делу представе) и у драматичним расположењима (молитва у „замишљеној“ цркви) и лирским ситуацијама, да би ђаволска рола Мефиста припала баритонално тембрираном и сценски веома привлачном и глумачки разиграном басу Јурију Боршчову. Остварен као неодољиви креатор зла, његов Мефисто се наметнуо и у музичком и сценском аспекту као водећи протагониста, да би снажном сугестивношћу и дубоком проживљеношћу лика Маргаретиног брата Валентина, очарао и дивни баритон Владимир Целебровски.
Публику је одушевила и одлична Лариса Поминова у партијама Зибела и Клеопатре. Надахнутим извођењем у одговарајућим темпима дириговао је поново Максим Ваљков, с пажљивим фразирањем, енергично, с пуно динамичког нијансирања и узмасима растуће узбудљивости водећи, као и прве вечери постојан и сигуран, управо савршен оркестар, интензитетом адекватан снази солиста и хора. Богати двоструки поклон Камерне опере Санкт Петербурга прослави две деценије трајања „Мадленианума“ и века и по Народног позоришта биће, сигурни, смо, упамћен и као најзначајнији оперски дволист оперске сезоне у нашем главном граду.
Марија Адамов
