На новогодишњем концерту под његовом управом синоћ се Војвођански симфонијски оркестар представио потпуно другачијим програмом – француским шансонама. Музика која јеу прославила Едит Пјаф или Жака Брела није страна маестру Емину, напротив, баш као ни она Дејвида Боувија, „Пинк Флојд“, Влатка Стефановског, Дерика Меја... мада су у фокусу његовог интересовања ипак класика и yез. У разговору за „Дневник“ открива да је толико шаролико музичко интересовање стекао – свирајући са оцем по кафанама:
– Можда сада кафанска музика има неки други облик, али када сам ја као клинац почео да свирам са оцем, уобичајена су за вече била три блока. Прво су то били yез стандарди, боса нова, латино ритмови, па руске песме и француске шансоне – светска музика, како је то мој стари говорио. Други блок би био посвећен народним македонским и староградским песмама, српским, босанским, а завршили бисмо са у то време популарном новокомпонованом кафанском музиком. Свирао сам клавијатуре, хармонику и гитару, коју сам, наравно, знао да износим и у парк, где смо моји другари и ја тамбурали како бисмо шармирали девојчице. Е, отац једног од тих другара био је пунокрвни рокер, па нас је „навукао“ на Пинк Флојд, Лед зепелин, али и на Крафтверк... И када бих сада правио некакву рекапитулацију тог времена, претпостављам да је било невероватно богатство управо то што сам могао да слушам, учим и свирам разнолику музику. И највероватније је то оно што је отварило моје уши и мозак, оно што је у мојој глави мало „прошарало систем“, па сам сад уверен у то да се на сваком музичком пољу, ако му прођеш отвореним срцем и умом, могу учинити феноменалне ствари.
Класика је, претпостављам, дошла у музичкој школи?
– Када сам завршио основну, и то као ђак генерације, желео сам да упишем средњу медицинску. Али нису ме примили, ни данас не знам зашто. Потпуно разочаран пошао сам, ваљда у знак протеста, за најбољим другаром у саобраћајну, у коју су се по правилу код нас уписивали или најлошији ђаци или они, попут мог другара, који су знали да ће бити аутомеханичари и аутоелектричари. Међутим, врло брзо је директор школе позвао мог оца и рекао да је греота да тамо таворим. И тата ме је убедио да, будући да ми музика иде од руке, конкуришем за средњу музичку школу. И то је било то. Тако је почело моје озбиљније упознавање са невероватним светом класике. Хорна је, иначе, била мој главни инструмент и још док сам био у средњој, почео сам да свирам у Македонској филхармонији, да би већ на првој години академије постао и њен први хорниста.
Данас стојите испред колега из Филхармоније, за диригентским пултом?
– И док сам свирао хорну, никада заправо нисам био посвећен искључиво класици, већ сам паралелно радио многе друге ствари, имао и yез и рок бенд, компоновао за друге музичаре... У једном тренутку почео сам пуно да радим оркестрације за симфонијски оркестар „Ф.А.М.Е.С.“ који воде Французи. То је постала веома успешна прича, радили смо све више – рецимо, на годишњем нивоу сам писао оркестрације за 30 некад и 40 пројеката. На крају сам установио да би можда најбоље било да почнем да диригујем то што пишем, јер ћу тако најлакше пренети музичарима своје идеје. Дакле, кренуло је са оркестром „Ф.А.М.Е.С.“ а после су дошли и неки други ансамбли па, наравно, и Македонска филхармонија. На темељу 25-годишњег искуства рада у оркестру – једно време сам свирао и у Београдској филхармонији – уверен сам у то да могу да помогнем колегама да свирају боље, дакле да не будем само „тренер дигнутог носа“, како често виде диригента, који ће током проба усаглашавати баланс, динамику, поједине линије инструмената, већ да нађем начин како да упоставим најбољи могући контакт са музичарима и да заједно дочарамо публици оно што је композитор замислио, кроз призму наших енергија и идеја. То је, наравно, процес, не постаје се врхунски диригент преко ноћи, али мислим да полако растем и да ће бити нешто од мене (смех)...
Паралелно у Скопљу водите и биг бенд?
– У Скопљу се пре отприлике седам-осам година вратила група младих yез музичара, који су студирали на академији у Грацу. И с обзиром на то да је наш стари Биг бенд РТВ Скопље пропао, та млада музичка сила склопила је нови биг бенд, при чему сам ја преузео улогу кординатора. Истовремено смо бубњар Гоце Стевковски и ја основали и Асоцијацију yез музичара Македоније, тако да смо последње три године имали пуно концерата, не само Биг бенда, него је Асоцијација успела да организује и неколико фестивала. Стога се данас већ поново може говорити о македонској yез сцени.
Да ли још постоји нада да се поново окупи Ваш негдашњи бенд - Пројецт Злуст – који је у првим годинама овог миленијума направио озбиљне европске искораке на пољу савременог yезу?
– Баш пре две-три недеље имали смо неформалну, више другарску свирку, када је један од чланова бенда на кратко дошао из Париза. Али је чињеница да је од последњег озбиљног концерта прошло готово десет година. Једноставно, други послови, породице, то што смо раштркани по свету... Свако је кренуо у неку своју причу, и Пројецт Злуст је само утихнуо, али се није распао. Сви смо ми другари, кумови, а Пројецт Злуст је наша лепа прича коју чувамо и као дивну успомену, али и као залог да је, када се стекну услови, поново испричамо.
Посебно поглавље Ваше биографије односи се на сарадњу са једним од пионира техно звука Дериком Мејом, с којим сте у августу ове године наступили и у легендарном лондонском Ројал фестивал холу?
– Дерик Меј је заиста легенда у том свету електронске денс музике. А цео пројекат зачет је на иницијативу продуцента Огнена Узуновског, који је заљубљен у ЕДМ и убеђивао ме је неколико година да повежем Мејову музику са симфонијским оркестром. Тај процес није био једноставан, јер Дерик пуно путује и није било ни времена ни простора да заједно радимо на материјалу. Уместо тога, он ми је послао ствари које би планирао за такав концерт. Наравно, свако ко мало боље познаје електронску музику зна да је карактерише пуно понављања и бојао сам се да би пука оркестрација Дерикових тема класичним музичарима била бескрајно досадна. Зато сам, на своју руку, па и одговорност, почео да импровизујем на те теме, да мењам структуру, форме, додајем нове мелодије, нове хармоније, нову музику. Тако да је на крају од тога испало нешто сасвим ново. Када је на крају Дерик дошао у Скопље, био је презадовољан, и признајем да сам био искрено срећан што се то што сам урадио њему свидело. Наравно, Дерик Меј је и даље главни композитор, а ја сам коаутор и аранжер. У сваком случају, ето, склопиле су се коцкице, реализовали смо тај пројекат, мада нисам очекивао да ће он доживети толики успех да га сада траже по целом свету. Чак је током нашег концерта у Ројал фестивал холу први пут за готово седамдесет година те чувене концертне дворане публика устала са својих места и све време ђускала, као да је у неком клубу.
Стефановски, Тристан, Шварц...
Какви су планови за 2020?
– У Скупљу, па и у целој Македонији, ваздух је јако загађен и на иницијативу колеге из Македонске филхармоније реализоваћемо почетком фебруара мали еколошки фестивал, чији ће циљ бити подизање свести грађана, али и политичара. И за тај фестивал спремамо холограмски мултимедијални пројекат на моју ауторску музику. Крајем фебруара долази у Скопље трио из Нормандије, „Ана Кап“, с којим сам већ издао један албум. Снимаћемо нови материјал, заједно са гудачким квартетом из Филхармоније. Потом ме поново чека сарадња са Влатком Стефановским, а веома се радујем и сарадњи са сјајним норвешким трубачем Арвеом Хенриксеном. Ипак, следећа година ће бити и у знаку великог пројекта Македонске филхароније са светски познатим пијанистом и композитором Франческом Тристаном и продуцентом Хенриком Шварцом, који је, рецимо, радио ремиксе за Колдплеј.
У Вашем протфолију су и пројекти реализовани са Македонском филхармонијом, посвећени музици Дејвида Боувија, Пинк Флојд, Фемија Кутија, Влатка Стефановског... Ту баш нема пуно простора за „деструкцију и деконструкцију“?
– Чињеница је да у основи свега јесте питање за коју се публику концерт припрема и на којој сцени. Када радим свој пројекат, ауторски, онда сам пуно храбрији, до тога да инсистирам на томе да и оркестар импровизује. С друге стране, рецимо, када се ради позната музика, попут Боувијеве, Флојдоваца или као што је ове године Филхармонија у градском парку свирала познате панк хитове – публика на првом месту мора препознати нумере. Дакле, главну тему, односно мелодију одабране песме, оркестар мора одсвирати на начин да се публика одмах „залепи”, тек после тога има простора и за „надградњу“. У сваком случају, драго ми је да имам прилику да радим тако различите ствари, јер је изазовно и занимљиво
М. Стајић
