Певаче је водио наш најистакнутији диригент Бојан Суђић, уложивши своје импозантно извођачко искуство, професионалну амбицију и уметничко надахнуће у интерпретацији монументалних вокално-инструменталних и хорских опуса, у тумачење Свеноћног бденија Сергеја Рахмањинова.
Ово Рахмањиново дело је, као и његова Литургија св. Јована Златоустог, инспирисано литургијским темама, и приказује великог руског ствараоца позне романтике у посебном ауторском светлу. Иако написана према канонским црквеним обрасцима на утврђене текстове, и Свеноћно бденије и Литургија далеко превазилазе границе прикладне богослужбене музике и представљају композиторска остварења типа хорске кантате. И управо је изванредно тумачење обједињених, најбољих у обе државе, професионалних хорова, приказало те шире аспекте и симболику Бденија, које је Рахмањинов испевао за само две недеље у зиму 1915, а приход од првог извођења у Москви, исте године, наменио за помоћ жртвама ратних разарања.
Зато га Бојан Суђић креира као монументалну епску слику кроз коју приказује ауторова размишљања о судбини народа и дужности човека према својој земљи, али и хуманизму уопште. Истицањем евокативности литерарне подлоге, мајсторски уткане у тонски слог, изазвао је широки спектар личних емоција и код надахнутих извођача и бројне публике, упућујући и непролазну уметничку поруку да безнађе неминовно израста у животни оптимизам. У том смислу с по?еднако наглашеним и интимним лирским језиком и елементима оперске и симфонијске драматургије, Суђићево предавање је од почетка пленило великим богатством интерпретативних нијанси, вокалном гипкошћу, интонативном сигурношћу и ритмичком прецизношћу, а нарочито дубоком експресивном уживљеношћу сваког појединачног учесника.
Поступно развијање дела кроз 15 издвојених целина – ставова различитог трајања, открило је аудиторијуму сво богатство Рахмањиновљеве хорске фактуре у распону од једноставнијих, кратких хомофоних ставова химничког расположења, до јасно и егзактно донетих сложених полифоних делова (попут оних у хорским духовним концертима), а нарочито пластично извајаних и топло осенчених, кантабилних мелодијских линија, често „извучених“ попут финих спојних елемента између снажно остварених комбинација хомофоног слога и слободног полифоног изливања. Овако осветљеној партитури, која за сваки професионални ансамбл представља велики интерпретативни изазов, с узбудљивим градационим узмасима, снажним динамичким таласањем, али и анђеоски нежном и транспарентном звучношћу, па опет и контрастним, кликтавим хорским изговором, или скандирањем целог хора, дубоко је прожимао и импресивно опчињавајући дубоки бас Михаила Круглова, госта из Русије, чија је повезујућа партија већ од уводних тактова производила узбудљиво дејство.
Такође упечатљиво је било и учешће дивног мецосопранског гласа и савршеног разумевања и доношења текста, Иване Србљан, у ставу „Благослови, душе моја“ и тенора Марка Живковића, с нежном деоницом у духу архаичних духовних напева (уз још неке иступе других вокалних солиста), који су допринели оживљавању Рахмањиновљеве партитуре ванредне лепоте и зналачки урађене архитектонске структуре. Стојеће овације публике која је дуго аплаудирала заједничком извођачком подухвату два велика хора, изазвале су и три додатка. После чувене руске песме “Дванаест разбојника“ у којој је доминирао фантастични, до чудесних најдубљих басовских тонова развијен соло Михаила Круглова, и интелигентно примерен избор антологијског хорског дела „Вода звира“ Јосипа Славенског и добро познате нам, мајсторски отпеване Пете руковети Стевана Мокрањца.
Марија Адамов
