Непотизам и корупција на власти, беспарица, рад у иностранству, ријалити програми, зависност од друштвених мрежа, само је део тема које на себи својствен начин обрађује ова “вишенационална музичка атракција”, како се представљају публици. Новосађани су у 2017. години имали прилике два пута да се друже са члановима Дубиозе – на промоцији албума у књижари Блуевар букс крајем новембра, али и на Концерту године у децембру где су демонстрирали силу на бини и пренели ту енергију у публику. Брано Јакубовић и Ведран Мујагић, дубиозине машине за производњу звука, први за миксетом и на гитари, а други на бас гитари, истичу у интервјуу за “Дневник” да у на новом албуму настоје да певају о разним друштвеним проблемима, као што су то, уосталом, радили од првог албума и да су ти проблеми јединствени за читав регион који је некад припадао СФРЈ.
Ведран: Пре свега, ми ово радимо зато што имамо потребе да кажемо нешто, реагујемо на ситуацију и због тога се прича није никада променила, јер је нисмо покушали адаптирати на новонасталу ситуацију, већ смо у континуитету покушавали наћи нове начине да неке приче испричамо.
Брано: Гледајући концерте које смо недавно одржали у Љубљани, Загребу, Сарајеву... свирали смо арене и када видиш да негде дође 15.000 људи, видиш да негде та наша порука пролази. Када видиш пресек људи где има клинаца од шест-седам година до старијих, видиш да та прича пролази. Није то једна скупина људи која долази на концерт, већ шира палета народа, што је нама јако драго, поготово тај део приче где су укључена деца, где су укључени клинци који почињу да прате музику. На промоцији у Булевар буксу у Новом Саду било је тридесетак клинаца, тинејyера који су желели да купе диск и добију потпис и можда су први пут били у Новом Саду на концерту... Пуно клинаца који данас раде видео логове има записе с наших концерата.
Због ваших изражено антинационалистичких ставова, ранијих година сте пред бином имали прилике да се сретнете и са шовинистима који су отворено изражавали незадовољство порукама, али сада их, колико видим, нема.
Брано: Баш када смо били у Новом Саду у Булевар буксу, тог дана или дан пре је донета пресуда Младићу у Хагу. Један новинар је рекао да се због тога на тргу у Новом саду сакупило 50-70 људи који су изразили подршку генералу и питао да ли нас то забрињава. Одговорио сам му да нас не забрињава. Да је то број од 5.000 или 50.000 људи то би ме забрињавало. Када се сетиш деведесетих и када видиш да је то спало на 50 људи којима вероватно није ни јасно зашто су ту, нека дођу, изразе свој став и мирно се разиђу. То је уствари доказ нормализације, да се људи хватају свог посла, својих проблема и агенде и дефинитивно је то време иза нас.
У песми “Пионирска” са новог албума уместо пионирске, изговарате функционерску заклетву која је, може се рећи, списак свих лоших особина за успешну политичку каријеру. Мислите и да је у себи изговарају сви политички функционери?
Ведран: Они је не изговарају, али врло добро раде ствари које су обећане у тој хипотетичкој заклетви. Ми последице те њихове заклетве живимо сваки дан.
Да ли данашњој деци и омладини недостаје нешто попут пионирске заклетве коју смо ми имали, а која је у суштини садржала елементарне норме понашања?
Брано: Одатле је и идеја за “Пионирску” песму дошла. Мене су пре две године звали у Интернационалну средњу школу у Мостар да одржим говор за матуранте. Увек су имали неке амбасадоре и те године су одлучили да ја дођем. Има клинаца из разних крајева света, а сви су ту “закачили” наш бенд и пожелели да им се обратим, јер им је додијало да слушају ове с краватама који им обећевају бољу будућност. Ја сам се прихватио тога, али свестан да нисам неко ко може држати мотивационе говоре, узео сам пионирску заклетву, превео на енглески и избацио државничко-политичке поруке, а остала је једна лепа, универзална заклетва. Превео сам им једну и другу верзију, објаснио им у чему је разлика. А пошто су то клинци који ће једног дана бити амбасадори или лидери нечега, рекао сам да, пошто већ не постоји у школи, такву заклетву сами себи понове неколико пута, јер то су нека начела којих би се лидери морали држати.
Последњи албум има визуелни идентитет “Политикиног забавника”, пре свега због Боба Живковића који је га је илустровао?
Ведран: Што се визуелног дела тиче, изузетно сам задовољан, јер сам досадашња издања ја дизајнирао. Сад смо то Бобу препустили, а он је то стварно генијално одрадио. Реаговао је на прву, нисмо му рекли ни шта хоћемо ни како бисмо волели да то изгледа. Послали смо му песме у демо фази и он је од текстова осмислио концепт и направио илустрацију животиња које причају причу. Овај пут смо сретни и процесом и резултатом.
А како је нови албум примљен међу публиком?
Брано: Нама су једини и прави тест концерти. Када смо свирали Љубљану и Загреб, то је буквално било неколико дана након изласка албума. Размишљали смо колико нових песама да убацимо у репертоар. Убацили смо пет и зезнули смо се што нисмо више, јер док су наши певачи замуцкивали на новим песмама, публика их је певала од речи до речи. Велики је број преузимања са нашег сајта, више него ранијих албума.
Како бисте дефинисали музику Дубиоза колектива, пошто заиста има различити жанровских преплитања, “кросовер” у правом смислу речи.
Ведран: То тако и можеш једино дефинисати.
Брано: Ми бисмо се манули те узалудне работе (смех).
Питам то из разлога што из једног прилично јасног музичког израза који је Дубиоза гајила на почетку, последњих година све више укључујете народњачке елементе и инструменте у свој звук?
Брано: Ми смо увек кокетирали са народном музиком, од првог албума, само што у Босни има мало људи који знају свирати дувачке инструменте. Код нас је више заступљена хармоника, па смо то користили раније и полако смо учили. Не знамо ни остало свирати како треба, а поготово народњаке, па смо то учили и упознавали људе који знају и умеју и учили полако неке од тих фазона. На почетку смо то убацивали како смо знали, а у међувремену смо се извештили. Нама је то увек био изазов и циљ, поготово на албумима за инострано тржиште, јер то је звук који носиш са собом. Код нас је то обрнута логика и још увек се то зове кокетирање са народном музиком, чак се иде до тешких речи типа - издаја, а кад пређеш границе бивше Југославије, људи то схватају као музику у коју си проткао свој властити идентитет, људи препознају одакле долазиш и ми се апсолутно не стидимо тога. Чак уживамо у том миксу традиционалне народне музике са ових простора са свим оним што је актуелно у данашњој музици.
Александар Савановић
Брано истиче да су новогодишње поруке тешке и углавном шаблонизиране, уз најлепше жеље за добро здравље, редовне плате... па је Ведран за читаоце нашег листа покушао да осмисли нешто другачију новогодишњу честитку.
Ведран: Немојте претерати са сармом и руском салатом, оставите нешто и за први јануар, за гледање новогодишње турнеје “Четири скакаонице” и концерт Бечке филхармоније.
Брано: А што вам од сарме претекне, заледите и да вам буде за 1. мај!
