Еуген Инђић, који је данас спада у ред водећих светских пијаниста; заправо се сматра за једног од најбољих тумача Шопенових дела, а један дански критичар за њега је написао да „Шопена свира као Пољак, Дебисија као Француз а Прокофјева изводи као највећи руски мајстори”.
Овај пијаниста необичне биографије рођен је у Београду. Мајка му је била Рускиња, емигранткиња, а отац југословенски официр. Међутим, у јеку Хладног рата, мајка са трогодишњим сином напушта Београд и одлази у САД, где је млади Еуген почео да студира музику и веома рано да наступа. Током година Еуген Инђић остварио је импресивну каријеру, побеђујући на највећим светским клавирским такмичењима и концертирајући са изузетним успехом широм света, поставши један од најистакнутијих клавирских уметника данашњице. Еуген Инђић, који данас живи у Француској, при томе је у биографији увек наводио да је рођен у Београду, не заборављајући земљу порекла, радо се одазивајући на позиве да гостује у Србији, тако да је својевремено био члан жирија Меморијала “Исидор Бајић” у Новом Саду. Еуген Инђић био је недавно председник жирија на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду и том приликом проглашен је за почасног доктора Београдског универзитета.
Сећате ли се свог детињства у Београду, и колико је на вашу каријеру утицало то што сте рођени у овом граду?
– У Београду сам живео до своје треће године и као дете, понео сам само нека нејасна сећања на овај град. Једино се сећам железничке станице и растанка са оцем, којег сам тада видео последњи пут. А у време када сам се школовао и почињао да наступам, људи у Сједињеним Америчким Државама су веома ценили пијанисте словенског порекла, тако да ми је чињеница што сам рођен у Београду заправо доста помогла у каријери.
Да ли ви себе видите као једног од настављача велике руске клавирске школе, и да ли се данас уопште може говорити о разликама између различитих пијанистичкх традиција, какве су постојале у прошлости?
– Професори код којих сам студирао били су руског и пољског порекла и они су потицали из велике пијанистичке традиције Лешетицког, која је у то време, пре педесетак година још трајала и имала је своје изразите одлике. Данас је ситуација потпуно другачија, због чињенице да многи пијанисти и професори путују и делују по целом свету, као и због слободног кретања студената. Сада долази до хомогенизације пијанистичке уметности, а њене специфичности постају као неки коктели различитог садржаја, у зависности од тога код којих професора су ови пијанисти учили. То је у извесном смислу добро, али са друге стране то доводи до уједначености, неке предвидивости у свирању, тако да ви често можете унапред погодити ток следећег рубата …
Имате ли неке омиљене композиторе и какав репертоар данас најрадите свирате?
– Звук клавира сам први пут чуо у једном филму о Фредерику Шопену и он је због тога засигурно композитор који је најближи мом срцу. Најбоље се осећам када изводим композиције композитора деветнаестог века, нарочито од дела из средње фазе Бетовеновог стваралаштва, Шумана, Брамса до Дебисија. Због Боровског, много сам свирао и композиције Баха.
Колико је данас тешко пронађи свој сопствен, оригинални приступ интерпретацији дела великих композитора прошлости, која су до сада већ доживела мноштво сјајних извођења?
– Говорећи о томе, ја се увек држим савета своје професорке Нађе Буланже, која је говорила: “бити оригиналан, значи - вратити се оригиналу!” То није лако, има толико тога да се трага, проучи и уради кроз анализу дела и осмишљавање техничких детаља интерпретације, да би се на крају тај резултат материјализовао у правом, индивидуалном приступу композицији, који проистиче из саме суштине дела.
Какви су ваши утисци са музичког такмичења у Београду и о кандидатима које сте имали прилике да чујете овде?
– Ниво младих пијаниста који су учествовали на београдском такмичењу је био заиста веома висок. Међутим, на такмичењима попут овог, оцене које ће такмичари добити и њихов пласман често су ствар укуса чланова жирија, тако да се догађа да су неки кандидати, за које сам ја сматрао да би свакако морали да уђу у завршни круг такмичења, елиминисани пре финала. А исто тако је било и са проценама и очекивањима и других чланова жирија, јер је укупни збир збир оцена био другачији.
Колико су награде и победе на такмичењима важне за младе пијанисте?
– Такмичења су, на жалост, нужно зло, пошто она представљају најбржи пут за међународну афирмацију младог музичара, понекад чак и у случају да он ни не победи - као што је то, на пример, био случај са Погорелићем.
Ви сте својевремено били члан жирија пијанистичког Меморијала Исидора Бајића у Новом Саду. Какви су били Ваши утисци са овог фестивала?
– Организовање оваквих музичких такмичења и фестивала је сјајна идеја за мање музичке центре. Рецимо, у Италији такође постоји много сличних манифестација које напредују. На неки начин, музичка такмичења привлаче много више пажње од обичних концерата, па је и то одлично за подизање општег музичког нивоа публике. Из Новог Сада сам понео дивне успомене и ја сам био збиља импресиониран нивоом ваше клавирске педагогије и талентом младих пијаниста које сам имао прилике да чујем.
Б. Хложан
