Пуне две деценије био је први концертмајстор Лондонског симфонијског оркестра а данас живи и ствара у земљи лала, где је уметнички вођа Холандског камерног оркестра, с тим да је истовремено и предавач на најпрестижнијим европским музичким школама, између осталог и на Ротердамском конзерваторијуму.
У његовој богатој бографији истичу се не само солистички, него и бројни диригентски ангажмани, попут оних у Камерном оркестру ЛСО, Француском националном оркестру, Оркестру Ротердамске филхармоније, Националном оркестру града Тулуза... Програм, који је за отварање Номуса конципирао, отвара легендарни прелудијум из мотета Те Деум Марк-Антоана Шарпентјеа, потом је ту чувена Батталиа аустријског композитора Хајнриха Игнаца Франца Бибера, затим Менделсонова свита „Сан летње ноћи”, и за крај Брамсов Дупли концерт за виолину и виолончело, где је, уз Николића, солисткиња озната француска виолончелисткиња Селин Фламен.
Заједничке европске вредности су један од лајтмотива концерта свечаног отварања Новосадских музичких свечаности. Колико у томе има и животног/професионалног пута Гордана Николића?
– Србија, Швајцарска, Француска , Енглеска, Белгија, Холандија… То јесте део мог животног пута, који ме је дубоко импрегнирао. Са 16 година сам отишао из Србије, учећи језике, не из уyбеника, већ успут, односно више из контекста него из структуре. Тај однос према контексту и цела та повезаност са унутрашњом енергијом, која је од менталитета до менталитета сасвим другачија, довела ме је донекле и до својеврсне емоциналне полиглотности. Ради се, наиме, о томе да када један Немац нешто каже, то заиста није исто као када то исто кажу Ирац или Италијан. И то вам врло брзо постане јасно, али пронићи у све те нијансе заправо и јесте посао музичара. Јер, један исти акорд код Брамса и Моцарта - то уопште не значи исту ствар. Као што је написао Милорад Павић у „Хазарском речнику”: Разлика између два да може бити већа од разлике између да и не. Дакле, да парафразирам Јехидија Мењухинна: док је за композитора добро да буде из једне земље, за интерпретатора је много боље да буде светски човек, да на више места буде код куће.
Да ли сте кроз све ове године успели да похватате све те конце, или још увек постоје нише у које или не желите да улазите или вам чак и нису доступне?
– Не може човек баш лако тога бити свестан, бар имам такав утисак. Али постоји нешто што је моја дубља оријентација, што ја тражим из свих тих ствари, а то је однос према ономе што ме окружује. Негде је то и у природи производње звука. Звезда водиља ми је стих Бранка Миљковића: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој. Нема слободе него само ослобађања. То је по мени и најбоља дефиниција бел цанта. Никада ништа није ту, увек се некуд иде. Заправо, цела музика је својеврстан предтакт. Сам полазак је тај који даје полет тону, то је оно што обећава. Чак и последња нота увек негде полази. Е то где она полази, правцу у коме иде, то је, по мени, у било каквој ситуацији - ослобађање. У таквом процесу ништа се коначно не завршава, већ све само започиње.
– Свирати музику је једна предивна ствар. И музичари искрено воле своју професију, воле музику. Признајем да сам био прилично изненађен када сам то коначно схватио. У том контексту, неком са стране концерт можда каткад делује досадно, али и иза тог концерта је увек огроман рад и однос према идеалу музике, дакле према нечему што нестаје док ви радите... Циљ је постигнут када у причи једног концертног програма може да се препозна и та суштина, да је све оно што ми годинама и деценијама радимо помало ефемерно, али страшно вредно пажње.
Слобода је управо реч на коју сте се најчешће фокусирали и у подкасту Дмитрија Бадјарова „The Art of Music and music leadership“, који је био посвећен вама. У којој мери данашњи свет музике описује и чувена сентенца Карола Војтиле: Слободу непрестано ваља освајати, није могуће тек поседовати је?
– То је добар одговор на многе аспекте питања слободе. Као што суфисти сматрају да је суштински yихад у ствари рат против самог себе, јер има ту унутра више него довољно посла. Пођите само од позитивног кријумчарења својих љубави, својих убеђења у постојећи систем, ма како узак он био. Као илустрацију имамо једног Шостаковича, који је на том пољу прави мајстор. Оковали су га у букагије, а он је и тако окован научио да лети. Ради се о томе да колико год спољањи услови били ригидни, човек увек тежи томе да пронађе начин да проживи. Рецимо, мени је много интересантније да етичку поделу на позитивну и негативну слободу, која се најчешће користи у свету политике, посматрам као нешто интимно, поготово у контексту рада уметника. Јер, све што радите у смислу стварања услова да се нешто догоди, радите како бисте на крају имали што више простора да будете - слободни.
Шта за вас значи уметност комуницирања? Може ли се без ње успешно водити оркестар, радити са младим људима?
– Најпре, морали бисмо прво да дефинишемо шта је то уметност. За мене, од онога што је створио човек, уметност највише личи на живот. Наравно, говоримо о компримованом животу. У том смислу може се рећи да је и комуникација неки вид уметности. И константно се трудим на том пољу, упркос томе што има грдних ћорсокака. Јер, огромне су разлике између генерација: у условима, перцепцији, у томе шта се подразумева... И та линија наших раздвајања наликује графику функције природног логаритма. Заправо, можда је управо то једна од оних ниша о којима заиста не знам довољно - како да се досегне жељена путања комуницирања информације, намењене младом човеку, е да би он ваљано извео, на пример - Брамсов Дупли концерт. Како да не скупља само оне информације које су му потребне да одсвира неки Фис овако или онако, него да га заинтригира општост тог дела. И да се тиме онда отвори један фантастичан простор који ће од пуке информисаности довести до уметничке плодности. То се, међутим, не може научити, већ је за то нужан ангажман. Али да би се млад човек охрабрио за такву врсту ангажмана, то је грдан посао. Има данас тенденција да професор третира ученика као клијента. Не, ја мислим да ту обавезно мора да дође до провокације, да се нешто деси. Не можете плесати ако се не покренете. Другим речима, уколико као педагог успете нешто да у том смислу побудите у студенту, он ће и сам тражити путеве како да свира виолину. Али ако он учи да свира виолину без те врсте ангажмана, резултат ће у најбољем случају бити јалов, мада у техничком смислу можда и више него коректан. Због тога и ја морам да наставим и са предавањима и са музицирањем, па да, будући да се доживљено искуство не може неком предати, са та два градивна елемента утемељим платформу на којој ће неке семенке нићи, потом изданци ојачати, развити се и на крају добацити плод.
М. Стајић
