О томе сведоче не само наступи диљем света, од Париза преко Дубаија до Егзита, него и албум снимљен за „Sony Music Entertainment”... Међутим, на предстојећим Новосадским музичким свечаностима 26. октобра Almazian Symphonyће се представити – чистом класиком!
– Ипак сам ја класичан виолиниста и ушао сам у воде црошовера тада када сам био апсолутно успешан на пољу класике – подсећа Хачатур Алмазјан. – Али када си на тржишту, а поготово када ти се отвори простор за веома уносан уговор, почињеш да правиш и неке компромисе. Продуцентима се, наиме, све свиђало, осим тврдог класичног репертоара: „Ми вас видимо да наступате на стадиону“. А то је подразумевало окретање cover-у. Ја нисам уопште имао искуства с тим. И више од тога – ништа нисам знао о савременој популарној музици, остао сам на ономе што сам слушао као клинац. И мени је то толико сметало да месец дана нисам потписивао већ припремљен уговор. Пуно сам преметао по глави, и када сам на крају дошао до зида, питао сам за савет мог пријатеља Емира Кустурицу. И он ми је рекао буквално овако: Да си ми с овим питањем дошао пре тридесет година, рекао бих ти да одбијеш, јер имаш простора да радиш оно што желиш. Међутим, времена су се променила и јако добро знаш да овакав уговор са „Сонијем” добија један од десет милона. Али, ако већ треба да свираш cover – онда га одсвирај као што нико није и почни да уживаш у томе. На крају сам потписао уговор и заиста почео да уживам и у том делу каријере.
Нажалост, за све ове године, које су од тада протекле, и classical crossover се толико ширио да смо, уз заиста квалитетна имена и пројекте, добили и огромну количину смећа. И почело је да ми смета кад видим с ким сам све у crossover „друштву“...
Да ли сте ипак задовољни оним што је за протеклих безмало деценију и по постигао ансамбл Almazian Symphony?
– Оно што сам са Almazian Symphony желео од самог почетка, остварило се у мери о којој нисам ни маштао. Истина, није било сумње у то да ће пројекат бити успешан, да ће оркестар привлачити пажњу, али оно што смо постигли је заиста нестварно. Јер, већ први албум нам је објавио „Sony Music Entertainment ”, отворили смо први „Кустендорф“, наступили смо на отварању Егзита са великим балетским играчем Сергејем Полуњином, ако свирамо у Москви, онда је то у чувеној концертној сали „Барвиха“, снимили смо музику за филм, и то за Кустурицу са Моником Белучи у главној улози... Када је реч о стилу, увек ме је привлачило да пробам нешто ново. Нисам ја, наравно, измислио classical crossover, али до појаве Almazian Symphony није било оркестра који је у потпуности окренут том стилу, и који при томе увек свира live, односно никада нисмо посезали за backing track-ом или чим сличним. Наравно, classical crossover има и своје плусеве и минусе. Плус је што нема табуа, већ можеш да неограничено експериментишеш. Е сад, питање је да ли је то што радиш добро или лоше, али заиста ништа није забрањено, можеш да мешаш стилове, комбинујеш епохе, додајеш, избацујеш... С друге стране, ако си окружен бубњевима, електроником, губиш извођачку слободу. Рецимо, данас си пун адреналина и хоћеш да одсвираш неко дело мало брже, једноставно не можеш. Постоји унапред дефинисан ритам и у њега мораш да се уклопиш. А ми извођачи волимо сцену баш због тога што никад не знамо шта се може догодити у интеракцији с публиком. И када сам добио понуду да будемо део Новосадских музичких свечаности, зато сам инсистирао на томе да Almazian Symphonyсвира класику.
Наступ Almazian Symphonyна Номусу ипак ће се разликовати од стандардних концерата камерних ансамбала ...
– Није у мојој природи да то буде уобичајен концерт – не зато што је то нешто лоше, него сам једноставно желео да, кад се већ враћамо у свет класике, то буде спектакуларно. И зато је моја идеја да новосадској – а вече пре и београдској публици – понудимо уз Almazian Symphony још нека светска имена. Прво сам позвао композитора Вачу Шарафјана (Vache Sharafyan), који пише веома специфичну музику, колико успешну толико и интересантну. Његова дела свирају и Јуриј Башмет и Јо Јо Ма, и врхунски оркестри... И он се сложио да у пројекат, уз Вивалдијева и Пјацолина „Четири годишња доба“, убацимо још четири сезоне. Тако смо добили „Дванаест сезона“, с тим, да ћемо у свакој новој Шарафјановој сезони имати гошћу: сопрана Светлану Аксенову, глумицу Слободу Мићаловић, балерину Татјану Татић и младу украјинску звезду Ксенију Симонову. Цела прича је један велики изазов, са свих страна: биће то први класичан концерт за оркестар који има завидну црошовер репутацију, на репертоару је светска премијера једног дела, а гошће су нам суперпознате. Истовремено, концерт представља спој три епохе које репрезентују Вивалди, Пјацола и Шарафјан. У сваком случају, верујем да ћемо урадити оно што сам замислио и да ћемо истински уживати и ми и публика.
Класика, међутим, није у врху приоритета генерација које долазе, чак напротив...
– На почетку јесам негде био уверења да crossover заиста може помоћи популаризацији уметничке музике међу младима. Али сада не мислим тако. Можда има неких случајева или имена која су у томе успели, али искрено сумњам у то да ће публика, која је слушала Almazian Symphonyна отварању Егзита, сутра похрлити у Синагогу да слуша Хачатура Алмазјана како са Војвођанским сифонијским оркестром свира композицију Ђованија Солиме. Кључ за популаризацију класике заправо држе државне политике, телевизије, школе... Илустрације ради: отварам у Бриселу књижицу великог међународног виолинског такмичења „Краљица Елизабета”. Осамдесетак имена из Кине, Јапана, САД, Кореје... и дај Боже да међу њима наиђем на само једно српско или јерменско. Зашто? Па сигурно не зато што су наша деца мање талентована. Једноставно, и само јављање на конкурс прилично кошта, а камоли учествовање на такмичењу – треба платити авионске карте, смештај, храну, ангажовање професионалног корепетитора... Дакле, ако нема адекватне државне политике, која ће о водити рачуна о врхунским талентима и помагати родитељима, уместо да се сав терет свали на њих, дакле ако нема државног програма подршке, тешко наша деца могу доћи до „Краљице Елизабете”, „Мењухина”, „Паганинија”... То је врло озбиљан проблем. Уосталом, зар не говори довољно то да је Немања Радуловић морао да оде у свет да би га сада овде славили и да би се тражила карта више за његов концерт. И он је данас најбољи амбасадор Србије. А таквих сјајних уметника има још. А било би их и више, само када би их на време подржали уместо што су пуштени да се сами сналазе.
Нажалост, у временима смо када нису више само млади уметници у проблему?
– Да, култура је данас генерално у страшној кризи. Корона је озбиљно уздрмала економију, а последице прве осећа баш култура, што је негде и логично, јер не верујем у то да ће гладни људи пре купити карту за концерт него отићу у супермаркет. Али то не значи да се сме одустати. Јер људи су гладни и лепог, вредног. И ако се нећемо борити за уметност, за квалитет, остаће нам крш који се промовише. И то је порука не само за младе људе, којима би требало помоћи да препознају вредности, а оне нису у ријалити програмима, већ је то порука пре свега за старије, да у супротном, ако одустану, генерације које их наслеђују једноставно неће развити свест о томе колико је култура важна. То је такође и порука за компаније и бизнисмене, уз подсећање да је одувек култура уживала подршку оних који имају. Јер ако, на пример, отворите књижицу Метрополитен опере, првих десетак страна посвећено је програму, преосталих сто и кусур меценама, који сматрају великом чашћу то што подржавају Метрополитен, оперу и културу уопште. Па ако је тако у Америци, земљи каубоја, зашто у Србији или у Јерменији мора бити другачије? Наравно, пре свега је то порука за државу и њен односу према култури и уметности. Да цитирам Винстона Черчила који је, у време бомбардовања Лондона, на предлог да се новац намењен култури пребаци у ратни буyет, одговорио речима: „А шта ћемо, онда, да бранимо?” И зато Министарство културе мора да има велике могућности, веће него нека друга „битнија“ министарства. Знам да није популарно бити тако категоричан, али ја то стварно мислим.
М. Стајић
