– И ја сам имао своју младост – од срца се насмејао познати диригент када сам га подсетио на ту епизоду. – Из музичке сам породице: мој тата је био композитор, мама пијанисткиња, и наравно да сам кренуо у те воде са жељом и љубављу. Али са деветнаест, када сам уписао прву годину Музичке академије у Загребу, наравно да сам волео отићи у џез клубове и на поп или рок концерте. И у неком тренутку се отворио простор у „Аеродрому”. Рајко Дујмић је као клавијатуриста са бендом снимио тај албум „Дукат и прибадаче”, на којем су, поред „Фратела”, били и „Дигни ме високо” и још неке песме које ће остати хитови, али он није имао времена ићи на промотивну турнеју и онда сам ја ускочио. И одсвирао сам са Јурицом Пађеном за годину дана – више од сто концерата. Петак, субота, неђеља увече „Фратело”, „Обична љубавна пјесма”, „Кад мисли ми врлудају”... а онда од понедељка до петка на академији партитуре Бетовена, Моцарта, Брамса.
Бјелински је, иначе, повремено свирао и са „Хаустором” и „Филмом”, док је на академији уписао клавир, оргуље и дириговање, мада се на крају усмерио само ка дириговању.
– Добро сам свирао клавир, али гледајући колеге који су по најмање десетак сати седели за клавиром вежбајући, рекао сам себи – нисам ја тај лик. С друге стране, дириговање је за мене у то време представљало упитник. А ја волим решавати упитнике. Моја покојна професорка Ванда Киш ме је звала „врећом бува”, јер вероватно имам у себи нешто што ме не држи на једном месту, него стално морам тражити нове интересе. Тако ме је привукла и ширина оркестарског звука. Наравно, не могу рећи да клавир, виолина, чело... такође немају ширину, напротив, али оркестар су уз то и људи, комуникација, енергија, слика без краја препуна боја које композитори већ столећима осећају.
Иако је радио са безмало свим великим оркестрима у ширем региону па и мало даље, Алан Бјелински се никада дуже није формално задржавао на челу неког од њих, осим у случају Симфонијског оркестра ХРТ-а, јер се, трагом особине да га „не држи једно место”, определио за статус слободног уметника.
– Однос диригента и оркестра је увек комплексан. Рецимо, једна је димензија свирати са Амиром Медуњанин, друга је изводити оперу и држати фокус на солистима и хору, трећа, пак, када се на програму налази симфонијско дело где је у првом плану симбиоза оркестра и диригента. Даље, јако је важно да оркестар учи од свог шефа-диригента. Јер, у годину дана један ансамбл може потонути или се попети на завидне висине, све као последица тог заједничког рада, који је истовремено и сарадња и борба. На крају, сваки диригент мора изузетно добро познавати партитуру с којом излази пред неки оркестар и мора знати шта с том партитуром хоће, који је то циљ коме стреми. И ако се на концерту тај циљ оствари, тек онда може бити срећан. Али срећан диригент није добар диригент :).
По маестровим речима, није спорно да је менталитет оркестара другачији у односу на простор у ком делују, мада су, додаје, разлике између Словенске и Београдске филхармоније мале, али су зато оне уочљивије како се иде на север, према нордијским земаљама.
– Али музика је једно, нотни текст је један, и у његовом читању сви морамо бити максимално професионални и трудити се да добијени резултат буде на највишем могућем нивоу. Наравно, није тајна да је корпус гудача база и да од њихове спремности и сигурности пуно зависи. Ту почиње наша прича у бојењу било којег такта, од најтишег до најгласнијег. Кад на том пољу дођемо до поверења, када се разумемо, онда је најчешће то – то. У сваком случају, велики светски диригенти у стању су да процене могућности оркестра буквално у једној минути. Важи и обрнуто, добри оркестри могу јако брзо да препознају у којим се координатама креће диригент. И тачно је да диригент и оркестар развијају однос од љубави до непријатељства. Али за финале, за тај тренутак пред публиком, све то мора остати по страни. Јер најважнија је музика.
Свако дело је, наводи Бјелински, посебно и од диригента, баш као и од чланова оркестра, захтева припремљеност и пуну концентрацију, али у смислу тежине извођења композиције се ипак крећу у распону од једне до пет звездица.
– Ако је на програму Шнитке, можда се чак понекад ни не препозна свака енхармонија, али сам композитор је то тако замислио. А код Моцарта се, рецимо, баш сваки тон чује. И након што сто пута одсвираш „Малу ноћну музику”, сто и први ће бити изазов. Пуно класике наизглед звучи сасвим једноставно, али је заправо веома прецизно и захтевно за извођење. Суштина је у томе да не постоји лоша и добра музика, већ само она која остаје.
На том трагу је и одлука Алана Бјелинског да са оркестрима изводи – све: од балета до филмске музике, од Бетовена и Стравинског до наступа са Џибонијем и недавно преминулим Оливером Драгојевићем, а пут га је водио и до Евровизије.
– То је резултат мог тридесетогодишњег „гибања”. Ја сам међу оним веома ретким диригентима на овим просторима који је баш слободан уметник. А изабрао сам ту позицију управо како не бих остао прикован за једну кућу и за само један звук. Радознао сам, то је прво. Друго, волим и тај „лакши” сегмент нота, који итекако има своје вредности, при чему је баш изазов извести их тако да оне буду здраве, пуног звука. Али наравно да ми је класика на првом месту и што сам старији то се више враћам тим коренима који су ме и створили. Енергија класике је мој истински покретач. Али мислим да су ми и у том смислу излети у друге воде пуно помогли, јер није једино важно оно што је написано у партитури. Сада покушавам да све то обухватим. Понекад се и уморим, али све има своју цену. И она се мора платити.
Алан Бјелински није само дириговао концертима посвећеним филмској музици, већ је и компоновао музику за низ филмова, попут хита Рајка Грлића „Нека остане међу нама”. „Оркестар може бити јако моћно фимско оружје. Сетимо се само Џона Вилијамса и колико је допринео Спилберговим ’Отимачима изгубљеног ковчега’. Да не говоримо о томе шта је било пре њега. Нажалост, данас је све слично. Када смо лане изводили са БГФ музику из актуелних блокбастера, чланови оркестра су ме у једном тренутку питали: Јел’ ово исти композитор? Не, не, други је, и композитор и филм, Бетмен, Спајдермен, Супермен... али је шаблон исти. За разлику од старих мајстора, који су радили озбиљну инструментацију, сада су у већини слулајева, поготово у Холивуду, редитељи и продуценти ти који одлучују, док ду композитори само штанц-мајстори за љубавне, хорор или акционе теме. Срећом, код нас је, још увек, мало другачије”.
У Хрватском народном казалишту Алан Бјелински, између осталог, диригује сјајним балетом „Петар Пан”, који је постављен на музику његовог оца Бруне Бјелинског (1909 - 1992). „Нажалост, нису баш пуне дворане на програмима класике. То је још једна потврда колико је важно одгајати младу публику. Стога већ пету сезону у Загребу, у сарадњи са некадашњом Музичком омладином а данас је то Глазбена младеж, припремам изузетно лепе програме. И када у ’Лисински’ дође 1.800 девојчица и дечака и заинтересовано прате ’Чаробну фрулу’, ’Слике с изложбе’... то је право богатство. Сада у ХНК радим једну оперу за децу, како би и та најмлађа генерација упознала чари опере. У супротном, изгубићемо публику. У време смартфона клинци остају код куће и чак ни де дођу у прилику да осете енергију живог извођења опере, или балета, ма ког дела на концерту. И шта нама онда значи да се правимо важни на позорници ако немамо за кога да изводимо Бритна, Моцарта, Сен Санса... Стога је одгајање публике задатак свих нас”.
М. Стајић
