Интервју: Марко Пучи Катена, редитељ Пепељуге на сцени СНП-а

НОВИ САД: На сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта синоћ је премијерно изведена опера „Пепељуга” Ђоакина Росинија у веома необичној поставци италијанског редитеља Марка Пучија Катене.
pepeljuga opera
Фото: snp.org.rs

Необичној, јер спаја једну од најпознатијих народних бајки са једним од најпознатијих српских филмова  – „Маратонцима” Слободана Шијана и Душана Ковачевића. „Желео сам да мој рад буде својеврстан омаж великој српској култури. А који је то омаж бољи, који би један уметник-странац могао дати, него одавање почасти истинском ремек-делу српске, али и балканске кинематографије, појашњава Марко Пучи Катена, који је у „Пепељуги” користио и инсерте из легендарне комедије.

У перцепцији просечно обавештеног гледаоца тешко је повезати бајку о Пепељуги са ултрацрном комедијомМаратонци трче почасни круг”. Но, ви у свој поставци Росинијеве опере управо на томе градите сценске слике, чак директно доводећи у корелацију поједине ликове. Није ли то превелик ризик?

Уметник свој креатини рад, своју уметност, не заснива на томе шта би му могло бити корисно. У том случају би био прорачунат, особа лишена смисла за естетику, машту и стваралаштво, а не креативац. Да ли је Брунелески размишљао о ризицима пре него што је изградио куполу коју и даље проучавају због своје јединствености? Или се Каравађо иновативном употребом сенке и светла, против свих правила, обазирао на ризике? Или је и сам Росини, рушећи правила музике и позоришта, мислио на ризике? С обзиром на то, свакако не желећи да се упоредим с овим генијима, јер ја сам скромни позоришни занатлија, мислим да ризик не треба да буде присутан ни у души, ни у речнику истинског креативца.

Изјавили сте да би се парадоксиМаратонацавеома допали Росинију, као мајстору отровне шале. У његовојПепељугије, међутим, неупоредиво више љубави него код Душана Ковачевићева, који чак ипитања срцадоводи до апсурда. Где је лубав у Вашем виђењу приче о Ангелини и Дон Рамиру?

Нажалост, и женска фигура и љубав, у Ковачевићевом маестралном делу, маргинализоване су. У својој представи окупљам чланове породице Топаловић, не користећи њихову језиву суштину. Ђенки дајем нову прилику да сними филм са протагонистима филма „Маратонци...“, а женском фигуром управо желим да искупим ликове Мирка, Лакија, Милутина, Аксентија и Максимилијана и пружим им хуманост која у филму не постоји.

Да ли је редитељу нешто лакши посао када на сцену поставља оперу, попутПепељуге”, без мегапопуларних арија (за разлику од, рецимо, „Севиљца”), које добар део публике ишчекује? Или га управо такво дело, напротив, ставља пред деликатнији задатак?

Моја редитељска концепција није заснована на више или мање познатим аријама неког дела. Своје ученике често водим у музеје и заједно анализирамо разне слике. Постоји више начина на које се једно уметничко дело може посматрати. Од површног „допада ми се“, до препознавања и ужитка у невидљивим детаљима. Желим да понудим свима једну добру представу, посебно онима који ће се на првој анализи зауставити и рећи „баш сам уживао“, али знам да постоји и публика која је више припремљена и која ће своју анализу продубити, примећујући да су моје представе пуне цитата из књижевних текстова, филмова великих уметника, који имају значајну улогу у мом уметничком и културном образовању. Сигуран сам да ћете у само мало дубљој анализи одмах опазити, поред већ поменутих цитата из "Маратонаца...", и Лариблеа, Чаплина, нове „comedy disaster“, у овом тренутку присутне у највећим европским позориштима, а које, верујем, у Србији још нису приказане, и многе друге скривене детаље, који летимичном анализом могу сигурно да промакну. Сигуран сам и у то да ће српска публика умети да цени труд једног Италијана који жели да са великим поштовањем да омаж ремек-делу балканске кинематографије, као што је филм “Маратонци трче почасни круг“. Можда неће сви, али ће један број гледалаца сигурно применити дубљу анализу, али бићу срећан и ако сви који изађу кажу и само: „забавио сам се“.

Савремене оперске продукције све чешће личе на холивудски филм, па их данас публика чак и гледа у биоскопима. И док је драмски театар одавно упловио у воде минимализма, па више никог не чуди када су на сцени само глумци иза којих је црно платно, а слична је ситуација и у балету, тешко је замислитиТравијатубез балских хаљина. Да ли је то усуд опере?

Фото: Youtube Printscreen

Не бих знао да дам одговор. Могу да говорим о свом позоришном раду и не бих себи никада допустио да судим о осталим колегама или продукцијама. Лично, немам један стил. Свака следећа партитура, будући да сам најпре музичар, а потом редитељ, условљава стил мог рада. Што се тиче конкретно рада на опери „Пепељуга“, први пут сам у историји свог режирања употребио камеру на сцени, и то захваљујући чињеници да је мој протагониста Ђенка решио да сними филм. Самим тим ни сценографија није могла да буде традиционално позоришна, већ одражава један кинематографски сет, дакле мораће да буде једноставна, а преве свега биће видљиви и техничари који ће управљати променама, управо као на филму. Оваква поставка произилази и из моје жеље да публика разуме да се иза сваког дела налазе људи који веома напорно и добро раде.

Верди, Росини, Пучини, Бизе, Вагнер... Нова композиторска имена тешко се поред проверених наслова пробијају до репертоара оперских кућа, а и када им то успе, не задржавају се на њима дуго. Каква су Ваша искуства: да ли је за то крива публика, која би радије да слушаNessun dormaнего да експериментише; или напросто тиекспериментинису ни близу аријама попут „Nessum dorma”?

Не постоје кривци у музици. Уметност у својој основи има један задатак – да пружа задовољство ономе ко је гледа, слуша, осећа. Али хајде да анализирамо неке елементе. Песник пише речи које у стварности постоје, ређајући их једино користећи уметност, најапстрактнији сликар, као и вајар, дају живот облицима које је, сигуран сам, природа већ створила. Али где је музика? Где постоји ако не у души композитора? А задатак музике је повратак души. Душе, пак, имају различите вибрације, те ће некоме више годити yез, другима рок, некоме опера, па ће и у опери бити оних који ће више ценити Моцарта од Вердија, Манина од Батистонија, Пучинија од Бузонија. И међу њима ће опет бити оних који ће уживати у „Nessun dorma“, оних који ће више волети да слушају „Soave sia il vento“ или „Pensa prima all'uomo lussurio“. „Nessun dorma“ данас је симбол, као што су претходних година биле арије „La donna è mobile“ или „Questa o quella“, а можда ће то једном, у времену које долази, бити случај са „Дуетом цвећа“ („Duetto della lakmé“). Да сам уметнички директор неког позоришта показао бих публици да порет Травијате, Турандота, Љубавног напитка... постоје многе опере које су такође веома лепе и вредне да буду приказане и вољене, вредне да остану на репертоарима.

С обзиром на Ваша искуства рада безмало по целој Европи, страхујете ли за опстанак мањих оперских кућа? Јер, кад нема пара сви говоре да је опералуксуз?

Опера није луксуз, удисати лепоту није луксуз, упијати уметност није луксуз, него животна потреба. Многим проучавањима установљено је да је музика, посебно Моцартова, веома благотворна и корисна за фетус, неопходна је у првим годинама живота детета. Друга проучавања потврдила су и да краве којима се пушта класична, оперска музика, дају више млека, чак и биљке реагују на музику. Моје скромно, реторичко питање је: ако је музика благотворна и психофизички неопходна и деци и животињама и биљкама, зашто, када то дете одрасте, она постане економски проблем, заборављајући да је управо она, музика, једна од примарних потреба? Без музике свет би био једна погрешка, говорио је Ниче. Мој најдражи цитат је да „музика помаже да не чујемо унутра тишину која је споља“. Да се вратим на једно од претходних питања, позвао бих све да размисле, да пре него што се затвори позориште, велико или мало, сетите се да иза сваког „Nessun dorma“, постоје људи који раде – декоратери, реквизитари, електричари, кројачи, инспицијенти, диригенти хора, шаптачи, аудио и видео техничари, корепетитори, шминкери, поред хора и оркестра, дакле и до 300 особа неопходних да би „Nessun dorma“ постојала. Да ли је опера луксуз? Много кошта? Не, опера су професионализам и неизоставна радна места, који пружају срећу души гледаоца.

М. Стајић

EUR/RSD 118.4105
Најновије вести