Иако је у Бостону дипломирао на чувеном Берклију и још током студија, а касније и у Њујорку, сарађивао са таквим именима као што су бубњар Антонио Санчез, басиста Мат Гарисон и гитариста Давид Гилмор, ипак је крајем деведесетих одлучио да каријеру настави код куће, у Београду, где је основао Васил Хаџиманов бенд, који комбинује балканску традицију и модерне музичке стилове (џез, фанк, рок...) све до данас градећи веома препознатљив стил.
Чувена португалска пијанисткиња Марија Жоао Пиреш, коју је новосадска публика пре неколико година имала прилику да слуша у оквиру Номуса, признала је тада у интервјуу „Дневнику” да јој је жао што је Шопен, “истински музички поета, измислио ужасну ствар каква је – клавирски реситал”. Стога смо разговор са Василом Хаџимановим и почели питањем шта му у уметничком, односно извођачком смислу, доноси солистички наступ у односу на то када дели сцену са другим музичарима – било да је реч о Бисери Велетанлић, Бојану Зулфикарпашићу или његовом бенду?
– Већ само кад изговорите реч реситал, асоцира вас на нешто стегнуто, нешто што функционише по одређеним, строгим правилима. Ја сам, некако, увек бежао од таквог концепта, колико год он, наравно, није сваки пут за осудити. Зато не бих ни овај мој солистички концерт назвао реситалом, иако по строгој дефиницији то јесте. Оно што сам коначно схватио након три одржана солистичка концерта јесте да, баш као што то чиним када свирам са другим музичарима, иста правила важе и кад сам на бини сам. Дакле, игра, машта, слобода… морају остати основа свега што креирам. Само тада у потпуности успевам да изнесем оно што сам – ја.
Од првих ауторских композиција развили сте препознатљив рукопис. Које су то теме и инспирације којима се стално враћате или бисте издвојили неко надахнуће посебног интензитета?
– Сваки пут кад ударим главом у зид вратим се на почетак и поново откривам нове, до тад скривене тајне у музици коју сам толико пута слушао или свирао. Да ли то био Бах, Рахмањинов, Мајлс Дејвис, Завинул, Хендрикс или неко десети. Музика као таква ми је увек и била највећа инспирација. Наравно да је и све што те чини човеком, свако животно искуство, инспирација сама по себи такође, но мислим да је кључ у томе да сва та искуства спонтано, практично несвесно, преточимо у уметност. Само тако музика остаје искрена и аутентична.
Ипак, начин конзумирања уметности се драматично променио. Да ли ће то скратити и век сећања на уметнике с почетка 21. века? Има ли, рецимо, уметност садашњице снаге да буде и део будућности као што је без неких дела из прошлих времена незамисливо савремено стваралаштво ?
– Нека дела и аутори никад неће бити заборављени и доказ за то је управо та константа која, упркос маси информација у данашњем добу, остаје недодирљива. Данас итекако имамо фантастичних појединаца, који стварају дела која ће засигурно оставити траг и на будуће генерације, само је понекад конфузно препознати их у тој гомили аматера који себе називају музичарима и композиторима. Други проблем је нестрпљење данашње брзе генерације, која жели све да им се деси у инстант пакету, одмах, што је једноставно немогуће.
Да ли Вам се дешавало да преслушате снимак неког свог концерта и помислите: ово није требало овако..? Или да, када сада пустите неки свој студијски материјал, помислите како бисте то данас потпуно другачије одсвирали?
– Наравно. Много пута, али то је нормално. То је школа која се учи цео живот. О томе и причам када помињем нестрпљење младих. Сви смо били млади и сви смо били нестрпљиви, али данас је то екстремније но икад. Треба времена да схватиш да кроз своје грешке најбоље учиш.
А да ли се и колико у Вашем приступу концерту мења у зависности од публике пред којом наступате, од тога да ли је сала пуна, да ли су слушаоци искрени поклоници џеза..? Зависи ли извођачка инспирација од потицаја ван сцене?
– Мој став је да увек дам свој максимум, па и мало више, ако је могуће. Број људи на концерту није битан. Међутим, ми се бавимо музиком која се изводи јавно и као такви морамо комуницирати са публиком, јер смо ипак дошли за њих да свирамо, колико год били занесени и самозадовољни собом и нашим музицирањем. У том контексту ће се, у односу на посету, и музички мењати концепт наступа, јер осим што међусобно комуницирамо, увек се трудимо да имамо интеракцију и са публиком.
Завршили сте Беркли у време када се распадала велика Југославије, у којој је однос према култури био значајно другачији. Ви сте се ипак вратили, али посматрајући из актуелне перспективе ситуацију на овдашњој културној/музичкој сцени, могу ли и данас млади уметници успети код куће или су напросто осуђени на одлазак у иностранство?
– Много чинилаца је потребно да се доведе у ред да би млади имали перспективу у овој земљи, и то не важи само за музику. С друге стране, тамо далеко их чекају неки другачији изазови и, на крају крајева, свако има право да изабере коју врсту борбе жели да води, јер то јесте борба. Уколико желиш остати бескомпромисан и упорно градити несто у шта верујеш, онда мораш да знаш да те чека велика борба да то оствариш, где год се определио да живиш. Само су препреке другачије у односу на то да ли си овде или негде тамо.
Како видите место џез музичара у овом свету где је све индустрија?
– Џез музичар зна где му је место ако је прави џез музичар. И увек ће тако и бити.
М. Стајић
