Након победе на Бетовеновом такмичењу у Бечу 1989. остаје да живи у аустријској престоници. На предстојећим Новосадским музичким свечаностима уз Симфонијски оркестар РТС-а, под управом маестра Бојана Суђића, извешће 25. октобра Бетовенов Трећи клавирски концерт у ц-молу . Управо на трагу лајтмотива овогодишњег Номуса „Бетовен и хероине”, било је сасвим природно да на почетку разговора једну од наших најпризнатијих пијанисткиња питамо да ли је данас хероизам бити посвећен уметности, уметничкој музици...
У овим временима заиста јесте херој онај ко се посвети уметничкој музици. Јер, с једне стране, толико се пуно људи бави музиком, толико пуно добрих умтника има на свету и, уз велику борбу и огроман рад и труд, само онај ко је и храбар може у животу нешто да постигне. С друге стране, да не говорим о актуелној епидемиолошкој ситуацији, када је наш посао потпуно гурнут у други план и ужасно је тешко добити прилику да наступиш. Стога смо ми уметници пресретни због Номуса и што коначно имамо прилику да свирамо.
Као педагог, када разговарате са својим студентима, осећате ли код њих страх због целе ове ситуације у којој се нашла култура у целом свету?
Већина студената, бар ових с којима ја радим, врло је свесна свега што их окружује и нису нешто пуни наде да ће се у некој скоријој будућности ствари поправити, али ипак раде пуном снагом. Јер, бити уметник није позив него посвећење. А ти млади људи су посвећени уметности до краја. Претпостављам да их негде у дубини стомака јесте страх, али без обзира на то гризу и иду напред. Наравно, има и оних који ипак брину и о егзистенцији по завршетку школовања, па траже путеве у педагогији, камерној музици, нечем трећем. Заправо, у тешкој смо позицији и ми педагози, јер шта рећи младом човеку данас? Да без среће или оштрих лактова не вреди пуно то што је талетнован, вредан, способан..?
Шта је то што данас заправо прави разлику међу врхунским младим пијанистима?
Пре свега добар маркетинг! При томе се подразумева, наравно, да сви ти млади људи имају феноменалну технику. Уосталом, данас се на пријемним испитима свира оно што се пре десетак, двадесет година сматрало примереним за завршне испите. Дакле, њихов технички ниво је страшно отишао на горе, баш као и сама музикалност и презентација дела. У том светлу, млади пијанисти, они који заиста успеју, имају иза себе и срећу, о којој смо говорили, али и страшну ПР машинерију. Чак не морају да имају никакве награде, не морају бити победници нити једног престижног конкурса – мада то свакако помаже – већ је најважније да иза себе имају одичну агентуру, који ће од њих направити успешан производ. А тај производ значи – бити мало другачији од других: разликовати се некад краћом сукњом, некад дубоким деколтеом, некад екстраваганцијом... „Обичан“ уметник, који има и осећај, и технику, и фантазију и харизму, али иза себе нема врхунског менаџера, нема данас готово никакву шансу да се пробије.
А где су ту емоције у интерпретацији. Често се говорило да су управо оне те које, рецимо на такмичењима, освајају жири. Да ли их је „машинерија“ прогутала као небитне?
Не, не мислим да су сви ти успешни млади уметници оперисани од емоција и страсти, напротив. Али – погледајте у каквом свету живимо. Ко данас пише љубавна писма? Писма уопште? Када се млади људи сретну у ресторану, они не разговарају међу собом, већ свако гледа у свој мобилни телефон. Истовремено, оно што нас окружује је ужасно брзо, самим тим често и конфузно. Све то одузима емоције, људску топлину. Ипак, верујем, да ће се вратити време у којем ће се поново знати да ценимо оно што су носили Рубинштајн или Рихтер. Верујем, наиме, да је ово само један талас који ће, искрено се надам, проћи. И да ће опет емоција бити та која ће превладати.
Чини се и да конкуренција никада није била већа, поготово с огромним таласом младих талентованих музичара који је свет уметничке музике запљуснуо из Кине, Јапана, Кореје...
Имала сам недавно врло интересантан разговор с Паолом Фазиолијем, који је продуцент мог омиљеног клавира „Фазиоли“. Баш смо причали о тој навали младих и веома, веома способних уметника из Азије. И по Паоловој оцени, за двадесетак година они ће владати светом уметничке музике. Ипак, уверена сам у то да није баш све тако „црно“ за нас Европљане. Али подразумева се да то значи пуно, пуно рада и пуно, пуно среће. Наравно, уз таленат који никада није био споран.
Шта вас данас фасцинира у свету пијанизма?
Фасцинира ме управо тај невероватан талас младих људи, који изгарају за уметност. И све их је више и више, и све су млађи и млађи. Сваки пут неко ново име, сваки пут нешто другачије. И фасцинирају ме те њихове изузетне техничке могућности.
Успевате ли да помирите пијанистичку каријеру и педагогију?
Као педагог у Љубљани и педагог у Бечу, са око 20 студената, није увек лако. Али, мислим да ако има вољу и жељу, човек све може да успе. И ништа ми није тешко, јер волим мој посао.
На крају, Бетовен и предстојећи концерт у Новом Саду. Ви спадате у ред пијаниста који не беже од тога да за себе кажу како су „специјалисти за Бетовена“?
За мене је Бетовен био и остао један од највећих композитора свих времена. И нисам само ја о себи говорила да сам специјалиста за Бетовена, то су 1989. рекли и чланови међународног жирија Бетовеновог такмичења у Бечу, када сам победила између 144 кандидата. И још пре тога су ми на неким такмичењима прилазили и говорили „вау, какав је ваш Бетовен“. Не знам да ли је у питању нека моја специјална моја веза с тим композитором, или једноставно осећај за његову музику, прочитала сам и невероватно много књига о њему, анализирала сва његова дела... И вероватно га зато мало боље свирам него неки други (смех).
Ипак, да ли Вас је икада вукло да се, баш због тога што толико добро познајете Бетовенова дела, да се с њима поигравате, макар код куће, да их, рецимо, свирате као џез?
Не! Толико поштовање гајим према том човеку да ми ниједног тренутка није пало на памет да његову музику, такву како је написана, извитоперим. Чак ни код куће, ни кад сам сама, ниједног тренутка. Бетовенове ноте за мене су закон! И само онако, како их осећам, како осећам шта је кроз њих хтео да каже, само тако могу да их интерпретирам. Никако другачије.
М. Стајић
