У протекле 22 године одржали су више од 800 концерата широм Европе и Америке, људи различито реагују на њихов јединствен спој балканске традиционалне музике, панка, рока и метала, али заједничко свима који воле оно што "Kultur Shock" ради јесте, како истиче оснивач и фронтмен бенда Срђан Ђино Јевђевић, да су то људи "који мисле својом главом".
"Реакције публике разликују се од западне Европе до источне Европе па до југа који називамо више својим него остатком света, међутим исто тако реакције публике на источној америчкој обали се разликују од реакција публике на западној. Реакције у Москви су различите од реакција у Сибиру, а заједничко људима, које интересује ово што ми радимо, јесте да су независни у свом мишљењу, укусу и политичком убеђењу", рекао је Јевђевић у интервјуу Танјугу.
Када се осврне на почетке, каже да је "Kultur Shock" требало да буде "велика шала која се отела и постала њихов живот".
"Никада ни у подсвести нисам веровао да ће ово лудило видети светло дана, а поготову да ће ми постати професија и живот. Име је дошло само по себи, али то је била шала, јер смо изокренули комплетно значење културног шока као стање анксиозности које захвата новопридошло становништво изложено култури земље у којој се налази. Ми смо то обрнули тако да је културни шок за нас у нашем случају био стање анксиозности локалног становништва изложеног новој култури која долази кроз емиграцију", објаснио је он.
Сматра да када се деси права интеграција и културе се измешају добије се најбољи резултат од кога профитирају и староседеоци и имигранти.
"Замислите Енглеску да нема хране и ресторана који су етнички, замислите све те народе из трећег света да се нису образовали и мешали па потом помогли својој земљи и човечанству! Замислите свет без Николе Тесле!", скреће пажњу Јевђевић.
Наглашава да "Kultur Shock" није свесна акција, него спонтана и користе и америчку, јапанску, италијанску и шпанску музику у стварању оригиналног дела.
"Једна од најбољих промена у мом сопственом карактеру јесте да сам тотално превазишао балкански комплекс. Зашто да се стидимо сами себе, ко смо, одакле смо и одакле долазимо? Ово никада није био комерцијални пројекат нити смо икада уновчили оно етничко које смо са собом донели, у својим срцима, када смо се нашли у новом свету. Чак шта више коришћење етно музике у метал, панк и рок круговима више смета него што користи, јер будимо искрени, расизам има своје тврдо упориште у англосаксонском свету, а метал и панк су искључиво англосаксонска музика", рекао је Јевђевић.
С друге стране им, додаје, "такозвани нови хипстер-креатори укуса, пуни балканског комплекса, замерају што свирају то што свирају доводећи их у везу са турбо фолком".
Њихове песме "Wе come to take your job”, “Build the wall” или “God is busy, may I help you” изазвале су бурне рекције.
"Ломили су нам плоче, палили наш лого, имали демонстрације испред клубова у којима смо свирали. Не постоји религија да нас није прогласила својим непријатељима. Нама је то част. Уместо да осуђују пројекте као што смо ми, који немају комерцијалну потпору, могли би побољшати услове живота људима који су им изградили њихове белосветске империје, па ми онда не би имали о чему причати и певати. Живот би био много лепши, али ко би онда гласао за фашисте?", истиче Јевђевић.
"Неко ми је неки дан пустио музику која се као највише слуша на Балкану. Теме су паре, курве, кокаин, злато, девизе. И у Америци се млади сиромашни црнци наките златом аутомобилима и парама да би изгледали богати, а млади и богати белци праве рупе на својим фармеркама и одећи да би изгледали што сиромашнији. Свако се прави и хоће да буде оно што није и то ми је јасно, а шта је са нашим светом, то ми никад неће бити јасно", додао је Јевђевић.
По сопственом признању Сарајево је напустио деведесетих година јер на Балкану висе није било простора за политички ангажовану уметност, али данас примећује да су "наше земље напредовале".
"Видите шта је Дубиоза (колектив) направила. Они су урадили оно што сам ја хтео, али нисам имао стрпљења да чекам", истакао је Јевђевић.
Мисли и да "прави уметници имају више егзистенцијалних могућности код нас него рецимо у Америци, а мање него у Немачкој".
"Мој утисак је да права уметност на нашим просторима никада није била боља - визуелна, сценска, филмска, музичка - све врви од талената, а нажалост оно што се зове мејнстрим је никад горе. У моје доба мејнстрим су били Кемал Монтено, Арсен Дедић, Јосипа Лисац, Мики Јевремовић, Ђорђе Марјановић. Е, сад њих упоредите са овима данас", нагласио је Јевђевић.
