Централну свечаност у свом матичном храму и главном концертном простору, ансамбл је повезао и с прослављањем истоврсног датума и предстојећег догађаја једног од својих првих солиста Николе Давида, данас тенора – кантора, чија је разнострана уметничка каријера започела али и остала нераскидиво везана за „Хаширу“.
У препуној Синагоги, у присуству бројних угледних званица из политичког и јеврејског естаблишмента, те дупке испуњеног аудиторијума у ком су поред хорских поштовалаца биле и све некадашње хоровође (почев од оснивача Сузане Грос Марковић) и певачи, хор је под вођством свог, сада већ 15 година ангажованог диригента Весне Кесић Крсмановић музицирао радосно, расположено, веома „упевано“ и потпуно припремљено и мотивисано, прошавши кроз најбитније тачке свог жанровски разноликог репертоара.
Први, духовни сегмент започео је ефектним, мистериозно обојеним „Санктусом“ из Мисе за мир Карла Џенкинса, подржаним управо судбинским откуцајима клавира (под прстима Јулије Бал, такође с 20 година дугим стажом сарадње с овим хором), интерпретирајући потом и најлепшу молитву српске музике, Маринковићев „Оче наш“ и ведрином озарен први став „Да васкрсне Бог“ Концерта бр. 34 Бортњанског, да би потом акценат стављен на јеврејску литургијску музику.
У молитви „Ахават олам“ Јановског, у солистичкој деоници смо после дужег времена поново чули леп, тамније обојен глас Норе Чонкић, затим, честу на програмима, молитву искупљења „Анену“ Александра Вујића. На крају и композиције „Мелох“ и „Л’ дор вадор“ у славу божје речи, обе беспрекорно фразиране и посебно надахнуте, захваљујући проосећаној, водећој деоници Николе Давида, зреле тенорске звучности и интерпретацији високе осећајности и доживљене изражајности.
После његовог солистичког, у ствари надахнутог реситалског блока - интермеца од три тачке донете с дубоким разумевањем текста и уз клавирску подршку Јулије Бал, чули смо и допадљиво препознатљиву клезмерску музику у извођењу инструменталног квартета „Кол шел к’ фир“ и аранжманима његове виолинисткиње Бојане Јовановић и Јулије Бал (уз учешће виолончелисткиње Нине Узелац и кларинетисте Леона Кајона, уметничког руководиоца састава).
Најзад, високи градациони успон слављеничког концерта кулминирао је одломцима из чувеног мјузикла „Виолиниста на крову“ у којем је улогу Тејвјеа као гост „Хашире“ тумачио Лоран Прокопић, познати шансонијер топлог и пријатног бас-баритона и суптилни глумац, у којем је све уједињене, веома ангажоване и надахнуте учеснике (с придруженим перкусионистом Владимиром Стојковићем) сигурно и „беспоговорно“ усмеравала, већ деценију и по с „Хаширом“ везана, диригенткиња Весна Кесић Крсмановић, главна креаторка ове изузетно емотивне и у свим аспектима одлично осмишљене, одлично организоване и дугим, правим јубилантним акламацијама испраћене вечери.
Два дана касније, „Хашира“ је још једном подсетила на своју четвртвековну годишњицу придруживши се, у Свечаној сали Градске куће и свом првом солисти у обележавању његове, исто толико дуге, необичне и успешне каријере започете када и њена, 1993. године обновљена историја. Обиље узбурканих осећања и најлепше пријатељске , али и усредсређене уметничке сарадње, повезало је с Николом Давидом у овом инспиративном амбијенту (где је он, новембра 1993. одржао и свој дипломски концерт) и наше угледне новосадске инструменталисткиње Мају Грујић, Тимеу Калмар и Александру Крчмар Ћулибрк.
Дикцијски перфектно изговорене речи у суштини светло ведрих и заједно фино изнијанисираних расположења „Шкотских и велшких песама“ Јозефа Хајдна, потом, с клавирском „потпором“ Маје Грујић веома усаглашен избор Шуманових минијатура из „Циклуса песама“, оп.39 и „Песникове љубави“, оп.42, као и наш вокални бисер „Да су мени очи твоје“ Станислава Биничког, зрачили су сензибилношћу, огромном експресивношћу, и адекватно садржају и изразу, нежном носталгичношћу.
Истом унесеношћу и данас „попуњеним“, али и даље светлим и облим гласом, Никола Давид је интерпретирао и две јеврејске песме (Ајверија и Олшанетског), а на крају, поново уз учешће клавирског трија (Грујић, Крчмар Ћулибрк, Калмар) и арију из Калманове оперете „Грофица Марица“. Сва ова тумачења, доживели смо као праве музичко-сценске приче, а уметниково обраћање публици, подсећање на обавезу посвећеног промицања Фонда Меланије Бугариновић сваког његовог стипендисте што је и он био, с поносом истичући то и овог пута, убројали бисмо у неке од најузбудљивијих тренутака новосадског концертног живота у последње време.
Марија Адамов
