Већ од првих тактова Шубертове Сонатине за клавир и виолину у Де-дуру опус 137 број 1 успоставила је племенити, певљиви тон, фини осећај за вођење фразе и за форму (који је посебно дошао до изражаја у рондо поигравању у трећем ставу), за динамичка нијансирања, за раноромантичарски израз, снажно подржан и деоницом клавира, коју је преузела њена мајка, Смиља Јосифоски, пијанисткиња са апсолутним слухом (и такође и апсолутним смислом да истакне најбоље особине своје енормно талентоване кћерке).
Та Шубертова кантабилност највише је дошла до изражаја у лаганом ставу, изведеном са изузетном нежношћу. Анђела свира изузетно интонативно чисто, како је свирао и њен отац Марко, својевремено „чудо од детета“, који је и сам имао одличне генетске предиспозиције (мајка му је професор солфеђа, отац диригент). Виртуозно је представила и почетни став Концерта у Це-дуру опус 48 Дмитрија Кабалевског, посебно у каскадама пициката.
Перичићева Песма и игра потврдила је неписано правило да се кроз дела најбоље виде и сами аутори: меланхолија композиторовог темперамента нашла је прави одраз у почетној минијатури. Као што су Шопенове полонезе пренеле витешки тонус пољског племства у клавирски слог, тако је Легенда опус 17 Хенрика Вијењавског подарила звуку виолине племенити патос националног мита. У дивном споју већ сада сасвим исцелизираног, испеваног и виртуозног тона у Балетским сценама опус 100 Шарла де Бериоа виолинисткиња Анђела Јосифоски, којој су уметничке музе већ чврсто стиснуле руке, показала је како свирају они одабрани!
Гордана Крајачић
