Програм композиција Брамса и Елгара очигледно је одговарао сензибилитету госта-диригента Бартоломеуса Ван де Велдеа из Белгије, који је пре десетак година први пут наступао у Новом Саду, али и нашим музичарима, који су, одлично припремљени и мотивисани (после претходног, такође плодотворног и инспиративног рада с британским уметником Тимотијем Редмондом и сјајних концерата на Номусу и у Коларчевој задужбини) још једном показали да им понајвише лежи касноромантичарски пун звук и динамички богато профилисана игра и преплет инструменталних боја.
Пажљиво и „разумно“, али и врло музикално вођење, брига о односима и квалитету укупне оркестарске сонорности, јасном тонском и ритмичком обликовању, најзад и о издвајању и улози сваког солистички третираног инструмента или групе, и више но сараднички однос са сваким извођачем, резултирали су живим, готово „опипљивом“ тумачењем без иједне замерке. Значајна исполираност и избрушеност гудача, али и дувачког корпуса, можда и „јачег“ адута Војвођанског симфонијског оркестра, дошли су најпре до изражаја у Двоструком концерту за виолину, виолончелоо и оркестар у а-молу, опус 102 Јоханеса Брамса, једном од не тако честих романтичарских спојева гудачког солистичког дуа и симфонијски конципираног ансамбла и њихових узајамних интеракција, у којем се јављају неке од најлепших композиторових тема.
Као уметници високог ранга први пут су се у Новом Саду (после прошлогодишњег огледања на Бољшој фестивалу на Мокрој Гори) представили врсна виолинисткиња руског порекла Татјана Самуил и немачки виолончелиста Јустус Грим, исконски уметник предивног звука. Њихове дугогодишње заједничке продукције довеле су до завидног нивоа складног међусобног разумевања, допуњавања, надовезивања, сједињавања и усаглашавања у промишљеном и контролисаном, технички узорном и тонски оплемењеном музицирању. Ненасилни, а ипак моћни дијалози, контрасти између величанственог и нежног, лепо обликоване кантилене и емоционални набој бујних, меланхоличних, епских, па и опорих расположења, красили су врло експресивно извођење. Подстицајно свирање, „носива“ подршка и садејство Војвођанског симфонијског оркестра из којег су управо израстале њихове тако сложене виолинско-челистичке деонице, богаћено је истакнутим солима у маниру кончерта гроса, одличног концертмајстора Владимира Ћуковића, виолисте Борута Павлича (којем свакако треба обезбедети бољи и снажнији инструмент) и виолончелисткиње Кристине Токоди.
У другом делу програма чули смо Варијације на оригиналну тему опус 36, познате као Варијације „Енигма“ Енглеза Едварда Елгара из 1899, ауторово многострано ремек-дело пуно фантазије и рафиниране оркестрације и екстремних контраста, посвећено његовим пријатељима, породици или блиским познаницама. Свака од 14 варијација у серији представља њихову музичку скицу, готово визуелни скеч или карикатуру, а међу најразличитијим ликовима и субјектима ових кратких портрета јесу и Елгарова супруга, његов пријатељ и издавач Аугустус Јегер, и аутор лично. Започет у хуморном духу а настављен у дубокој озбиљности, след ових духовитих „крокија“ пружио је нашим музичарима задовољство да прикажу своје индивидуалне инструменталне квалитете у склопу импресивне, дубоко проживљене комплексне целине под мајсторским и сугестивним вођством маестра де Велдеа. У префињеном и суптилном приказу тематских мена са свим изражајним и динамичким променама, врхунац су остварили у свечаном, величанствено градираном, прекрасно извајаном портрету Елгаровог издавача, управо коралне звучности.
Било је то вече допадљивог и комуникативног репертоара, живог читања и креације музике у тренутку њеног предавања, колико захваљујући добром, страственом и енергичнм диригенту-зналцу надахнутом за рад, толико и уиграном оркестру спремном и отвореном за сарадњу, па је и витално извођење пуно звучне лепоте наишло на одличан пријем многострано „придобијене“ публике.
Марија Адамов
