Простор и време одвијања збивања остао је у 18. веку, захваљујући конвенционалној режији Италијана Пјер Франческа Маестринија, без икаквих алузија на могућу актуелност збивања, односно било каквог премештања у садашност. По данас доста заступљеним (па и код нас), савременијим режијским поступцима, то би можда представљало и известан концепцијски недостатак, ако изузмемо натуралистички обојен, инсценацијски врло упечатљиво решен 3. чин.
У складу с тако „строго“, али елегантно и стилски доследно реализованом традиционалном поставком, адекватном раздобљу радње дела, били су примерени костими Луке Дал Алпија (као и цео ауторски тим госта из Италије), у 2.чину с аутентичним кринолинама и перикама, реденготима и другим сличним детаљима и „реквизитима“. Рађено као и Маснеова „Манон“ према књижевном предлошку „Приче о витезу Де Гријеу и Манон Леско“ Антоана (Опата) Превоа, дело 35-годишњег композитора (премијерно изведено 1893. у Торину), три године пре његових популарнијих „Боема“, доноси на бину жену, која је као и остале Пучинијеве јунакиње жртва своје љубави, али овде више страдалница због своје лакомислености, саможивости и уживању и раскоши склоне природе.
При томе је њен партнер, Витез Де Грије такође губитник, али и несрећник због своје превелике љубави и пожртвованости. А све се врти око овог младог пара, у чијој су сенци и Леско, наредник краљевске Гарде, брат Манон и њен времешни богати спонзор, Жерон де Равоар, главни краљевски ризничар. Лескоа је својим сонорним, лепо обојеним драмским баритоном у оба извођења врсно приказао Небојша Бабић, а њеног заштитника у првој представи бас Драгољуб Бајић, у другој, чини се гласовно, па и сценски (иако мање гротескно), импресивнији, Михаило Шљивић. У овој, још не у пуној мери веристичкој, певачки захтевној, а глумачки страственој музичкој драми насловну протагонисткињу су тумачиле сопранисткиње Јасмина Трумбеташ Петровић (на београдској сцени) и Сања Керкез (у Мадлениануму), обе у зениту, односно пуној зрелости својих уметничких каријера, и обе оствареније у певачком но у глумачком аспекту улоге.
У сложеној трансформацији лика младе девојке која пролази неколико животних фаза, од сасвим неискусне, али поводљиве 18-годишњакиње, преко самосвесне париске куртизане, до затворенице и изгнанице, која умире ипак због својих грехова (похлепе и лутања између добра и зла), него због љубави, Јасмина Петровић Трумбеташ је показала своју уобичајену постојаност и умешност у динамичком нијансирању, сценски искусно дозирану изражајност, али и своју карактеристичну смиреност, сабраност, па и уздржаност предавања. Много већу страственост и унесеност нисмо добили ни од Сање Керкез, иначе такође узорне, високо професионалне и нешто екпсресивније глумачко-вокалне интерпретације. Највише преданости, уверљивости и гласовног, понекад и превеликог, константног интензитета пружио је поуздани, максимално ангажовани тенор Јанко Синадиновић, као главни јунак Де Грије, који је у свој лик уложио и најдубље емоције и искрености. У мањим улогама успешно су се исказали тенор Синиша Радин (у трострукој партији) и мецосопранисткиња Наташа Рашић (као музичар), већ запажена по својим креативним минијатурама.
Музичко вођство представе и претходно већ добро припремљеног, понекад и прегласног оркестра, и хора (пословично лепо увежбаног под надзором Ђорђа Станковића) било је поверено и четвртом италијанском госту, диригенту Стефану Романију. Највише нам се допало извођење 4. чина и лепо фразиран и музикално одсвиран чувени лирски оркестарски интермецо, као и сценографија 1. чина (рад Алфреда Трозија), упечатљиве жанр сцене у бојама и атмосфери чувених холандских барокних сликара 17. века. Сусрет с Пучинијевом „Манон“ (у Београду поново постављеном после више од пола века) подсетио нас је на истоимену лирску драму Жила Маснеа оживелу на великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду пре 35 година (1985) у духу модернизованог, атрактивнијег и савременијег театра. И то не само у „оделу“ нашег доба, већ и с дилемама и размишљањима главних јунака обележеним и актуелним проблемима, што је то француско музичко-сценско дело обогатило новим димензијама.
Марија Адамов
