Стога смо чувеног гитаристу на почетку разговора и питали да ли је у позадини тих промена формација и сарадника ширење властитог поља музицког истраживања, или више потреба да увек буде свеж и другачији?
– Као и многе моје друге сарадње, музицирање са Ивет је почело сасвим спонтано и необавезно, а развило се током последњих неколико година у врло занимљив и јединствен пројект. Она је рођена Американка са класичним образовањем, а свој инструмент почела је да свира са три године, но њен осећај за музику нашег поднебља је заиста изузетан, као и њен смисао за импровизацију. Зато је наш програм врло разноврстан и укључује насе виђење балканског фолклора, као и музику Северне Америке, Шпаније и Бразила. Захваљујући импровизацији и нашој скоро телепатској комуникацији, свака композиција је увек одсвирана на нов и непредвиђен начин.
Да ли вам је као извођачу инспиративније када се надмећете сами са собом или када публику морате да освојите синергијом заједничког музицирања?
– Иако волим да свирам соло, одувек ми је висе пријала сарадња са колегама који ме инспирису и воде у неиспитану и увек нову музицку територију. То је поготово изразено у малим ансамблима као сто су дуо или трио где је , у идеалним ситуацијама, комуникација веома сконцентрисана и дубока.
Од првих ауторских композиција развили сте препознатљив рукопис. Које су то теме и инспирације којима се стално враћате или бисте издвојили неко надахнуће посебног интензитета?
– Хвала Вам на том великом комплименту. Иако сам упознат са много музике из разних географских и временских подручја, за инспирацију се најчешће враћам истим изворима. Ту бих убројао музику Јохана Себастијана Баха, Кита Џерета, Хендрикаа, затим изворну музику Блакана а поготово Македоније, блуз, фламенко и двојицу својих колега–гитариста, Душана Богдановића и Реја Кудера.
Можете ли данас да повучете јасну линију где престаје Мирослав Тадић композитор а наступа Мирослав Тадић извођач?
– У мом случају та линија већ дуго практично не постоји.
У случају кише сеоба из врта у Синагогу
Сутрашњи наступ Мирослава Тадића и Ивет Холцварт део је Новосадског музичког лета, традиционалне манифестације у организацији Музичке омладине Новог Сада коју вечерас отвара севдах ансамбл “Диванхана”. Оба концерта почињу у 21 сат у врту Средњошколског дома у Николајевској улици 1, с тим да се у случају лошег времена “селе” у Синагогу. Улазница за “Диванхану” кошта 800 динара, а за дуо Тадић-Холцварт 1.000 динара.
Начин конзумирања уметности се променио, комуникације уопште. Да ли ће то умножавање квантитета стварања и комуникације скратити век сећања на уметнике с почетка 21. века? Како уопште видите место уметника у овом свету где је све индустрија?
– Мислим да искрени и јединствени уметници и даље имају веома важно место у свету и дају му неопходну равнотежу између материјалних и духовних вредности.
Композиторка Тамара Обровац је једном изјавила да „човек себе не би требало да схвата преозбиљно”. Колико вам је битна спонтаност, било да се ради о музици, особи, стилу живота?
– Потпуно се слажем са Тамаром. Често се нађем у борби између контроле и спонтаности, а та борба није лака и стално се мења. Обично се показе да спонтаност доноси много боља решења, како у музици тако и у свакодневном животу.
Назирете крај замишљеног процеса учења или у вашем свету гитаре још има тога за чим интензивно трагате? И где је у тим координатама ваш педагошки рад?
– Мислим да је најважнији процес у раду уметника трагање за самим собом, а то трагање никад не престаје, па чак не мора бити везано ни за медијум у коме ствара. Тако и у свом педагошком раду превасходно настојим да помогнем својим студентима да пронађу свој истински пут, који није подређен спољним утицајима. На тај начин ми је рад са сваким студентом потпуно индивидуалан и јединствен, а посао педагога никад досадан.
М. Стајић
