Мокрањчеви дани: Нити традиције хорског певања

НЕГОТИН: Иако су Мокрањчеви дани последњих година постепено и опрезно мењали концепцију свог главног музичког програма, усмеравајући је, репертоарским искорацима (мјузикл, камерни и вокално-инструментални концерти, „пратећи“ програми) на развој нове публике, посебно деце и младих, као и посетиоце врло различитих музичких укуса, фестивал је у суштини задржао своју основну мисију.
mokranjac
Фото: Youtube Printscreen

Тако је он и у свом 54. издању остао у првом реду посвећен неговању опуса Стевана Стојановића Мокрањца и српског музичког стваралаштва и извођаштва, у чијем стожеру стоји хорска традиција. У том смислу, и у складу с тематском одредницом „Нити традиције“, Натпевавање и неколико хорских концерата су заузели битан део и овогодишњег програма.

Смештено по уобичајеном распореду у први дан манифестације, после официјелног отварања с беседом (ове године су је на известан начин „поделили“ наш познати диригент Бојан Суђић и министар културе и информисања Владан Вукосављевић), полагањем венаца на спомен бисту Стевана Мокрањца и извођењем његове Шесте руковети, коју су певали сви гостујући и неготински хорови (с вокално и сценски уверљивим солистом Љубомиром Поповићем), Натпевавање је први пут истакло, како је и логично, једног победника (без рангирања осталих учесника), док су остали ансамбли добили дипломе за поједине елементе интерпретације, односно програмске особености. Међу шесторо различитих хорова по величини, саставу, увежбаности, техници певања, обликовања звука и репертоару, пристиглих из Њујорка (САД), Амстердама (Холандија), Скопља (Северна Македонија), Подгорице (Црна Гора), Зајечара и Ваљева (Србија), издвојио се њујоршки ансамбл високе музичке културе, беспрекорне интонативне чистоће и савршене укупне звучности – без сумње, колектив највеће професионалности. Уз то, култувисаност тумачења и готово нестварни динамички спектар (диригент Алек Галамбос), донели су Хору „Корикос“ по оцени жирија (др Тамара Адамов Петијевић, др Соња Маринковић и др Милоје Николић) победничко место, уз све комплименте за извођење Мокрањчевог „Тебе појем“. Нама је за овакво издвајање недостајала већа програмска разноврсност, поред савремених остварења различитих аутора, бар нешто од ренесансних композиција, које овај хор, као друго стилско подручје, такође посвећено негује.

Другог дана, у Цркви Свете Тројице у Мокрању, одушевио је Камерни мешовити хор Музичке школе „Мокрањац“ из Београда под вођством одлучне, сигурне и изванредно спремне младе диригенткиње Милице Ђокић. Очаравајућа префињена звучност свежих, фино обликованих, а сасвим младих гласова (међу којима су многи и ученици соло певања), прецизност интонације, изванредан изговор текста и широк распон динамике и боја (премда претежно у домену мецо-фортеа), красили су извођење традиционалног духовног репертаоара српских, руских и бугарских аутора, као и записа једног старог византијског напева и дела савременог француског композитора Дуруфлеа. Управо сомотски хорски бруј под баритонским солом („Оче наш“ Гаванског), перфектно „изговорена“ јектенија Лазара Парежанина и Константина Костића и потпуно сливено Амин пуних и сочних гласова (одломци из Мокрањчеве Литургије), светао и савршено „раван“ исон у „Придите људи“ (Византијски напев из 13. века), фино нијансиране деонице и њихова присна сагласност у „Благослови душе моја Господа“ Добрија Христова, прелепа баритонска сола Парежанина и Костића и сопрана Јоване Стефановић, усредсређеност и блиска комуникација с хоровођом, обећавају и будућа висока уметничка постигнућа, и то, како се већ препознаје, у домену најврснихјих професионалних састава.

Такав ниво, већ од раније приказан у Неготину, када су Певачко друштво „Преподобни Рафаило Банатски“ и његова диригенткиња Сенка Милисављевић из Зрењанина победили на Натпевавању хорова на 52. Мокрањчевим данима, потврђен је и на њиховом недељном концерту у неготинској Цркви Свете Тројице. Адекватна раскошна и имагинативно остварена сонорност младих, али и зрелијих (не само срењошколских), одлично постављених и уједначених гласова правог великог четрдесттрочланог, инспирисано и с пуно пасије вођеног мешовитог састава, продуховљени, али  и страствени доживљај и схватање садржаја тумачене духовне музике, одлично сложен и драматуршки логично вођен програм, учинили су да „зрењанинско“ вече доживимо и као врхунац хорског сегмента фестивала.

Дуги одзвуци на крају речи и фраза и запљускујући, широко градирани звучни таласи „обгрљеног“ ансамбла (Сенка Милисављевић управо загрљајем повезује певаче водећи их целим телом до небеских висина) доведени до моћног форте звука, али и бескрајна нежност и просветљена спиритуалност, само су неке од особености оствареног извођења композиција Мокрањца, Христића, Маринковића и још низа српских и руских аутора, с одличном солисткињом Аном Алексић Шајрер. Као бисер потпуно астралне тонске и духовне лепоте и изражајности, уздижући се до васионских сфера, складних и проосећаних хармонија и задржаних завршних „уздаха“, зазвучала је „Вјечнаја памјат“ Светлане Максимовић, чије се премијерно представљање, као композиторкин помен и омаж њеном професору, великану српске музике 20. века,  Василију Мокрањцу, управо савршено надовезало на одломак из Опела Стевана Мокрањца.

Марија Адамов

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести