НЕМАЊА РАДИВОЈЕВИЋ, ГИТАРИСТА И КОМПОЗИТОР Бучна нека мора

НОВИ САД:– Волим да замишљам звучни свет моје музике као део једне квазибарокне конструкције у којој је чулно искуство, задовољство, поново откривено, а идеали чистоће форме одбачени. То чулно, телесно, јавља се можда помало у бизарној форми. На пример, у мом скорашњем квартету саксофона „...моја су уста прљаво светилиште...“, у којем је централни звук, звук пљувачке у устима. У програмској књижици описао сам тај комад као синхронизовано дављење у хипервентилисаном бучном мору пљувачке, зноја и агоније. Тело, отварање, почетак и крај, храм и ђубриште, шири се и раствара у музици која постаје његова еманација – говори нам Немања Радивојевић, гитариста и композитор из Новог Сада који сада живи и ради у Берну (Швајцарска).
1
Фото: Vuk Vukmanović

– Другим речима, у компоновању се бавим испитивањем односа између формално-интелектуане строгости у композиционом процесу, који осигурава кохерентност дела, и интуитивно-импровизованог приступа, који наглашава чулну привлачност одређеног музичког материјала.

Иако живи у Швајцарској, где пише, компонује, предаје и ради на докторској тези, на Универзитету у Берну, Немања Радивојевић често борави у Новом Саду. Лети и зими. Како шаљиво наводи, уметничку сцену овде покушава да прати издалека.

– Отишао сам као гитариста 2008. У међувремену сам променио занимање. Престао сам да свирам гитару и 2015. сам дипломирао композицију у Берну. У Новом Саду још увек није изведена ниједна моја композиција. У Београду јесте, на Међународној трибини композитора 2016. Ствар је у томе што у Новом Саду не постоји ниједан ансамбл за нову музику. Заправо, има људи који се тим баве, али нема ансамбла који то стално ради. У Новом Саду је јака импро-сцена, на којој се у оквиру концерата изводе и нова дела. Међутим, и то је све доста неформално – каже Немања Радивојевић, настављајући причу. – Иако у мојој музици често постоји извесни теоретско-концептуани предложак, звучно је она врло мао, ако уопште концептуална и суштински тежи да звучи као импровизација, дакле као еманација чулности и негација рација.

Радивојевић за себе каже да је композитор по наруyбини. И не само он. Тако, каже, функционише тај свет. Има среће, па ради. Јави му се неки састав, па им напише нешто. Још није имао ситуацију да сам одређује шта, с ким и како.

– Има много аспеката композиторске праксе у Европи – појашњава Радивојевић.  – Тај свет је јако мали. Повезан је и умрежен толико да се људи срећу свуда. Сви су на фестивалима, летњим школама... Искуства се брзо измењују преко интернета, друштвених мрежа... Фасцинантно је да брже и више учим пратећи шта моје колеге раде, него изучавајући партитуре великих композитора прошлости. Све је веома живо и интересантно. Што се тиче живота композитора у реалном свету, с једне стране ми је неопходно да то радим, а с друге стране ми делује, односно питам се да ли је то неопходно за наше друштво, за свет уопште. Ко то конзумира. Највећи део 20. века публика нове музике се осипа и сада је то толико затворен, мали и изоловани круг, да се и не примети. Не могу да кажем ни да је то алтернатива, јер је веома елитистично бавити се тиме. Морају да се заврше школе, да се купе скупи инструметни, да постоје сале за извођење... Све је то огромна инфраструктура која јако пуно кошта.

Одатле, напомиње, и његово размишљање како направити то да има смисла и за друге људе, који у томе не учествују непосредно, како доћи до њих.

– Мој одговор је да је то као нека врста научног истраживања, која вуку развој читавог друштва, али није у медијима и није присутно у широј јавности. Од уметности се опет очекује да је присутнија од онога што раде „тамо неки луди научници“. И у музици постоји пуно примера где се „производ“ добио и после 50 година истраживања. Хармонска, оркестраторска решењења добијала су примену у филмској, популарној музици. Цела електронска сцена је производ рада композитора из педесетих и шездесетих година прошлог века. Зато та аналогија са уско специфичним научним радом који не може баш да буде тако комуникативан за публику. Сцена јесте у кретању, перманентном мењању односа између људи. Стварни живот функционише тако да у Србији нико заправо не живи од тога. И не само у Србији. Чак и композитори који имају највише наруyбина, траже место на академијама, јер не могу другачије да се одрже. Друга варијаната је паралелно радити примењену музику за филм, аранжмане и још штошта. У Швајцарској конкретно држава субвенционише тај рад, јако је пуно фондација, организација које подржавају стрип, филм, нову музику... Реализација таквих пројеката је врло могућа, али и даље је тешко рећи да неко може од тога да живи. Музичари могу да свирају, али композитору који компонују од три до шест месеци јако је тешко без посла са стране. Константно и перманентно усавршавање, школовање, још један је од феномена који показује да ми не можемо да живимо од свог рада. Жеља за усавршавањем постаје одлагање тренутка у којем се суочаваш са тим да не можеш баш да живиш од свог рада.

Игор Бурић

Дивне ствари остаће у рупи

– На тему разлике западних друштава и Србије, подтема би била однос између традиције и савременог стваралаштва – каже Немања Радивојевић. – Оно што код нас видимо је да је стваралаштво дискредитовано у односу на традицију, без свести и идеје да је и традиционално стваралаштво некад било нешто ново. То ће нас довести до тога да ћемо за сто година имати тридесетогодишњи период у којем је све било на маргини – у рупи, у којој ће се наћи дивних ствари, а проналазачи ће да се питају како је ово могло да прође незапажено. То није жалба, нити имам аспирације да се неко од мојих колега слави и уздиже, али то је баш тако.

 

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести