Слободан Тркуља и његов Балканополис у петак и суботу, 11. и 12. маја, одржаће концерте у Новом Саду, у Српском народном позоришту, у којем их није било чак 17 година.
Стога је разговор са Слободаном Тркуљом и отворен питањем колико му је, у смислу саме припреме концерта, од продукције до сет-листе, битно где он и Балканополис свирају...
Док год су продукцијски услови испуњени, можемо да свирамо и за двоје људи, 2.000 или 20.000. Много полажем на квалитет звук и јако ми је важно да све што стварамо на бини буде на исти начин пренето публици. Посебан је осећај кад су у публици људи из твог града, људи који су ти обележили детињство и подржавали када си почињао, када си сумњао и падао, били ту када си тражио свој пут, каже Тркуља за „Дневник”.
Често од уметника чујем да је најтеже наступати „на домаћем терену”?
Иако човек све одговоре мора на крају да нађе сам, све што сам у животу постигао као уметник је проткано љубављу свих тих људи. Сви су они делом заслужни за Балканополис и музику коју стварамо данас. По интересовању видим да и даље уживам подршку суграђана, тако да је одговор на твоје питање - не.
Није ми најтеже на домаћем терену, напротив, још је већа радост и енергија која ће испунити Српско народно позориште. Биће то права музичко-енергетска бомба.
Раније си постављао себи свирачки тешке задатке и борио се са собом да их испуниш. Да ли се још увек понекад враћаш у ту фазу, истражујући границе властитог виртуозитета?
Радим то и даље, додуше не на начин на који сам то радио раније. Тренутно сам креативно на месту стварања звучних предела и емотивних текстура које боје текстове које пишем. Модерна традиција је и даље стожерник звука, као места где се спаја дух наше народне поезије, епски и лирски принцип, све раскошне боје наших традиционалних инструмената и боја мог гласа, с модерним звуком овог времена. Балканополис је мој креативни свет, место где неспутано стварам и место на које сви који дођу на концерт путују с нама.
Када компонујеш, инспирисан си, по властитом признају, махом личним доживљајима и светом који те окружује. Из тог угла посматрано, какав би нови албум био: медитативан, меланхоличан, тескобан, екстатичан..?
Све песме које сам написао су у неку руку аутобиографске и инспирисане личним доживљајима из живота. Медитација и тескоба нису блиске мом карактеру (смех)...
Не једном си рекао како је практично кроз твоје сазревање као личности сазревала и твоја музика. Да си остао „преко”, мислиш да би те одвела другим рукавцима, или би традиционални наратив у сваком случају остао доминантан?
Да нисам отишао ”преко”, верујем да не бих видео шуму од дрвета. Као што је мој језик српски, и језиком моје музике треба да буде такав. То је основа музике Балканополиса, није важно где живим и где се налазим, музику човек носи у себи.
Мења ли се твоја звучна замисао, и колико, у студију у односу на концерт или, рецимо, сешн са другим музичарима? Дешава ли се да, након неке свирке, пожалиш што је нисте снимили? Или је енергија концерта ипак ненадоместива?
Када снимамо, имамо јасну мисао како песма треба да звучи и пратим је храбро, где год ме одведе. Ја сам пре свега концертни музичар, човек који воли да ствара енергију, звук који покреће, музику која инспирише и руши стеге и баријере у човеку. Музика је сила којом се молитва преноси, која вам мења сваки молекул воде у организму. Стварати музику је за мене је дар и привилегија, а изводити је уживо пред људима - највећа радост. Управо због тога људи долазе на концерте Балканополиса и управо је та енергија - осећај испуњења који понесу са собом кући. Српско народно позориште ће два дана бити дом те енергије коју ћемо поделити са свим Новосађанима.
М. Стајић
