Моцарт је такође био у фокусу програма Номуса, поводом обележавања 230-годишњице његове смрти. Управо његовим грандиозним Реквијемом у д-молу К. 626, и још једним ремек-делом, композицијом „Аве верум корпус“ у Д-дуру, К. 618, затвара се овогодишњи Номус. Моцартов Реквијем вечерас ће на концерту, који је распродат, извести Хор и симфонијски оркестар Радио телевизије Србије, под диригентским вођством Бојана Суђића. Солисти су: Анета Илић, сопран, Вишња Радосав, мецосопран, Стеван Каранац, тенор, и Небојша Бабић, баритон.
Тенора никад није довољно, све оперске куће их стално траже, и за њих је конкурс увек отворен, не само код нас, него и у свету. Када се неки од њих издвоје по квалитету, скрену пажњу на себе својим гласом, и у кратком року постају незаменљиви, а публика их непрестано тражи. Наш тенор Стеван Каранац ускоро би могао да се нађе у сличној ситуацији, с обзиром да све више скреће пажњу на себе, и све чешће наступа. Не само у Београду и Новом Саду, каријера Стевана Каранца тече на концертним и оперским сценама у Босни и Херцеговини, Хрватској, такође и у Немачкој, Италији, недавно чак и у Јордану, и у Мађарској.
На Номусу ћете као један од солиста извести „Реквијем“ Волфганга Амадеуса Моцарта, који је, само са својим операма, и тенорима створио посебан репертоар. Моцартовски тенор одликују прозрачност, лиричност, и велика покретљивост гласа. Певачи у младости чешће испуњавају те услове, и тек касније се, с развојем њихових гласова, кристализује да ли им тај репертоар заиста одговара. Као младом уметнику који има те услове, и већ је певао у неколико Моцартових опера, да ли вам се чини да би тај репертоар могао да заузме посебно место у вашој каријери?
– У досадашњем оперском репертоару који сам извео, Моцарт већ чврсто заузима једно од водећих позиција, са улогама Бастијена („Bastien und Bastienne“), на малој сцени Народног позоришта у Београду, Тита („La clemenza di Tito“), у адаптацији „Опероса“ фестивала, Тамина („Чаробна фрула“), како на српском језику, у продукцијама Народног позоришта у Београду и адаптације Опере и театра „Мадленианум“, тако и на оригиналном, немачком језику у Хрватском народном казалишту у Осијеку (концертно извођење), Феранда („Così fan tutte“), у Хрватском народном казалишту у Загребу, „Rheinsberg“ фестивалу у Немачкој и бројним адаптацијама и на послетку је моја најизвођенија улога до сада - Дон Отавио („Don Giovanni“), коју сам изводио у копродукцији Народног позоришта у Београду и Опере и театра „Мадленианум“ и бројним приватним продукцијама у Србији, Немачкој и концертно у Мађарској.
С једне стране, сматра се да певање Моцартове вокалне музике представља својеврсно чишћење гласа, те би свима то требало да је препорука, али, с друге, захтева се изузетна чистота, прецизност, и филигранско извођење. Може ли се то временом достићи?
- То је управо и један од разлога што се радујем да у овом периоду имам прилику да поново изведем Моцартова дела. Да, може се постићи и свакако је нешто чему би сви оперски уметници требало да теже. Не постоји стил или епоха у којој ће се ишта друго ценити више од овога што сте навели. С друге стране, Моцартове улоге „оголе“ певача и свака грешка или лош манир се још више диференцирају, а опус је и више него захтеван. После толико улога и даље држим до тога да је улога Феранда у „Тако чине све“ најзахтевнија улога коју сам отпевао до сада, али се изузетно радујем некој наредној прилици да је изведем поново.
Музика других епоха, као барокна, Хендлова, Букстехудеова, такође вам је блиска, али Новосађани су вас упознали у Вердијевим, Гуноовим и Пучинијевим операма. Са већ озбиљним искораком ка белканту, романтичарској и веристичкој музици, како гледате на то искуство?
– Репертоар који се десио у Српском народном позоришту у Новом Саду, из моје перспективе, долази као логичан след догађаја. Моји почеци су везани за барокна концертна дела, класичарску оперу, па потом и романтизам. До доласка у Нови Сад сам се остварио у великом броју водећих рола и такорећи сазрео за сцену. Након дебија у СНП-у, у улози Родолфа у Пучинијевим „Боемима“, низале су се улоге, тежа од теже и лепша од лепше, а свако од тих искустава својеврсно је остварење мог сна. Неописиво сам срећан што имам прилику да наступам са сјајним уметницима, солистима и првацима СНП-а и сјајним ансамблима овог театра.
Имали сте прилику да будете један од три тенора, уз Душана Свилара и Матију Заната, који су запевали уз пратњу Новосадског биг бенда. Хоће ли се нешто тако поновити? Шта мислите о таквим идејама, којима се, између осталог, популаризује и оперска уметност?
– Још једно фантастично искуство, такође везано за Нови Сад. Тражи се датум за наредно извођење са Три тенора и маестром Федором Вртачником. Сама идеја и концепт овог пројекта је фантастична прилика да публика ужива у музици коју иначе нема прилике да чује уживо у извођењу са толиким оркестарским телом – осим Биг бенда, учествују и гудачи оркестра Опере СНП-а. Будући да сам и ја у овом саставу, „провукли“ смо и коју арију у нешто измењеном аранжману маестра Вртачника, тако да осим филмске и евергреен, па чак и неке џез музике, можемо публици да прикажемо да ни опера није ништа мање разумљиво музичко отелотворење емоције, штавише.
Упркос пандемији, чини се да сте, у последње време, ипак имали прилике за изузетне наступе, као недавно када сте певали улогу Радамеса у „Аиди“, спектаклу на отвореном простору Петроварадинске тврђаве. Сада наступате на Номусу, први пут, што је такође посебан, и нов изазов?
– Да, једна од отказаних дивних прилика јесте била Бетовенова Миса у Ц-дуру, која је била планирана за прошлогодишњи Номус, са маестром Суђићем. Ове године изводимо последње ноте које је Моцарт записао, Реквијем који није успео да заврши. Надам се да ћемо успети да публици пренесемо посебну емоцију које ово дело доноси. За мене изазов у извођењу Реквијема јесте велики дуг и печат који класична музика оставља у мом животу, јер сам управо због овог дела пожелео да изучавам класичну музику.
Наташа Пејчић
