„Влајко Лалић је био клавириста инспирисан читавим џез изразом седамдесетих и раних осамдесетих година, али се кроз његово музицирање осећају утицаји неких од великана џез клавира свих времена”, присетио се за „Дневник” његов генерацијијски исписник, yез пијаниста Александар Дујин.
„Влајкова хармонска структура у многоме садржи орнаментику Била Еванса, која и у консонантним и у дисонантним сазвучјима непрестано воде разрешењима која се никада не догоде. Што се тиче мелодијских секвенци, оне су свакако једним делом инспирисане моториком и енергијом Кита Џерета, али за мене су такође битне и често присутне ритмичке мелодијске секвенце у средњим и дубљим лагама, које су заштитни знак Хербија Хенкока”.
Влајко И. Лалић рођен је 1959. у Загребу, где је његов отац Иван В. Лалић, један од највећих српских песника 20. века, радио као уредник за књижевност Радио Загреба.
Влајкова мајка, Бранка Лалић, рођена Кашнар, била је кћерка примаријуса Стјепана Кашнара, чија је каријера физиолога започела у Новом Саду, а потом настављена у Загребу.
Влајко И. Лалић добио је, пак, име по деди Влајку Лалићу, рођеном 1896. у Стоцу, који је био члан Младе Босне, а у годинама после Првог светског рата оставио траг као врстан новинар.
Мање је, међутим, познато да је био ожењен Љубицом Бајић, кћерком знаменитог новосадског композитора Исидора Бајића, чији ће прстен његов унук Иван носити до смрти.
И са мајчине стране био је Влајко И. Лалић упућен на музику, будући да је Бранка, уз енглески језик и књижевност на Филозофском факултету у Загребу, упоредо дипломирала и клавир на Музичкој академији.
У Београд се из Загреба мали Влајко досељава 1961, када његов отац, на позив Александра Вуча, прелази на положај секретара Савеза књижевника Југославије. У престоници завршава основну школу, потом гимназију, као и Средњу музичку школу „Јосип Славенски”, где му је клавир у класи професорке Снежане Муратовске био главни предмет, мада је две године учио и трубу.
Ова генерација остаће упамћена и по Маргити Стефановић, потоњој клавијатуристкињи ЕКВ, али пре свега по Иви Погорелићу. Најпознатији пијаниста пореклом с ових простора одазвао се тада позиву из ШСР-а, упућеног целој класи, да се у Централној музичкој школи у Москви усавршава у класичним пијанистичким техникама, док су Маргита и Влајко остали у Београду.
„Ипак, Погорелић је цео живот био заљубљен у Влајка. Погорелић је, у ствари, њега имитирао”, тврдиће касније Влајкова дугогодишња партнерка, глумица Соња Савић.
Још током средњошколских дана, тачније 1974, Влајко је основао yез трио, с којим ће спорадично наступати не само у Београду, него и у Новом Саду и Загребу. Веома важно за његово стасавање у свету џеза било је и учешће тих година у раду Музичког кампа у истријанској вароши Грожњан, где ће сарађивати с легендарним вибрафонистом Бошком Петровићем.
Следећи Влајков корак било је оснивање квартета „Мирни људи”, с којим ће 1977. наступити и на чувеном Интернационалном џез фестивалу у Љубљани, а са контрабасистом Ђорђем Гавриловићем и перкусионистом Небојшом Брајовићем биће и део првих Дана џеза у Новом Саду.
“Моји пријатељи нису били од овог света. И мени се свиђао тај свет који смо измишљали...”, записао је о тим временима сам Влајко Лалић. По речима џез музичара проф. Владимира Карића, од раних Влајкових концерата у дворани Коларчеве задужбине са „Мирним људима”, па све до последњих снимака, углавном клавирских комада, снимљених у студију Креа у Амстердаму, уочљиво је пре свега „изузетно лично, снажно, самоуверено и инвентивно yез музицирање”.
„Било да свира своје композиције или џез стандарде, он од датог хармонског и мелодијског материјала ствара властите надоградње, технички перфектно, специфично изграђеном пијанистичком техником”, наводи Карић, а с њим се слаже и Дујин: „Влајко је у свом музицирању успео на најбољи начин да помири традиционално и модерно, мирно, али енергијом испуњено музицирање, које сваки тренутак његове забележене музике ослобаћа временске одреднице као и просторних баријера”...
Почетком осамдесетих Влајко Лалић престаје с јавним наступима, али као пијаниста и даље ради на Факултету драмских уметности, најпре као асистент, а потом добија и звање доцента.
У марту 1989. одлази у Амстердам, где опет почиње јавно да наступа, с водећим холандским џез музичарима, истовремено припремајући материјал за плочу. Тог лета враћа се у Београд, а потом са два друга одлази на море, на једрење. У акваторију између Ровиња и Венеције ухватила их је бура и потопила бродицу. Једног од Влајкових другара спасао је теретњак који се нашао у близини. Влајко и други младић нестали су у мору.
Када је чула ту вест, Маргита је записала у свом дневнику: „Двадесет година после Вудстока, спасавајући другове негде у мору између Венеције и Ровиња, остао је Влајко. Са свим својим и нашим причама, љубавима, музикама... Take five, the dearest. Влајко Лалић /but where / мир, мир. Он није мртав, он спава. Утону је у сан о животу”...
М. Стајић
