Комбинација знања, бројних информација које сежу далеко у историју музике, елоквенције и несумњиве страсти према вечној теми, какву без дилеме Симурдић нуди, само поткрепљују изнету тезу. Тако је било и на претпоследњем окупљању, (последње ће, пре летње паузе, бити 7. јуна) у новосадском Америчком кутку, када је публику провео кроз причу о томе “Да ли је и колико технологија утицала на музику?”
Џон Филип Соуза био је уверен да ће фонограф (претеча грамофона) уништити музику, јер, како је рекла икона америчке брас музике, “више нико неће учити музику и одлазити на концерте, већ ће убудуће седети код куће и слушати плоче...”
Ова теза је, као уосталом, када је увек генерално о музици реч, поделила јавност. Једнима се чинило да је Соуза у праву, док су други уверавали да ће Бетовенове симфоније постати доступне свима, дакле и онима који нису до тада били у прилици да плаћају скупе улазнице за концерте Луиса Армстронга, чије ће се изведбе слушати и у најзабитијим крајевима, а не само у елитним клубовима Њујорка и Чикага.
Грамофон је, дакле, био само почетак, јер су уследили: радио, магнетофон, ЦД, МП3, даунлоад, стриминг...
Према речима Витомира Симурдића, француски песник Пол Валери (1871 -1945) један је од оних који је недвосмислено 1920. године најавио да ће “техничка достигнућа донети огромне промене у схватању уметности”.
Паралела са Нед Ландом (у домаћим преводима Лунд, прим.аут.), који је био заговорник уништавања машина због којих радници остају без посла, на сликовит начин илустровала је Соузину бојазан након појаве фонографа.
Симурдић подсећа на то да су пре појаве плоча постојала два начина “преношења” музике, преко концерата и песмарица (шилте с нотама једне композиције, које су биле веома популарне за кућна извођења, те су достизале и вишемилионске тираже). Такође, страх “да ће Амери престати да свирају”, показао се неоправданим, о чему говоре и статистички подаци у вези с бројем продатих клавира (пианина, концертних, електричних): 1900. године: 171.938, 1909: 364.545, 1932: 27.274, 1946: 68.955, 1956: 209.804, 2007: 62.536 комада продатих клавира. Види се по овоме да је почетком прошлог века клавир служио за забаву, да би у доба велике рецесије та продаја опала за скоро 15 пута, па је опет, после Другог светског рата уследио опоравак и нови бум током 50-тих, док данас продаја поново опада.
Посета концертима расте, упркос све већим достигнућима технологије, каже Симурдић, поткрепљујући тврдњу приходима једног од највећих светских промотера, фирме “Лајв нејшн”, чији приходи годишње расту и до 15 процената. Промотерима је постало јасно да појавом квалитетних технолошких изума за репродуковање музике, публици на концертима морају да понуде нешто што на другом месту не могу да доживе. Овај пример илустрован је музиком из филма “Последњи Мохиканац”, Мајкла Мана, за чега је, упркос првобитној идеји да музичка подлога буде електронска, ангажован симфонијски оркестар, па се тако догодило да је музика наџивела филм.
У 20. веку, каже Симурдић, популарна музика оличена је кроз yез и рокенрол, а “брак” између носача звука и радија био је фантастичан. Радију је, једноставно, музика била потребна, јер је тек 70-тих, радио постао битан због вести које су почеле да се “врте” по цео дан. И док се црквена музика слушала непомично, у миру, још од менуета преко валцера, па до yеза и рокенрола, музика је наводила на покрет. На северу су брзо чули за нову музику, па се тако и yез ширио од Њу Орлеанса, преко Мемфиса, Чикага...
Локално је требало проширити на национално, при чему је немерљив допринос дао Yон Хемонд, који је открио и у студио довео имена попут Каунта Бејзија, Били Холидеј, Боба Дилана, Брус Спрингстина...што је омогућило да у њиховим концертима не уживају само богати у великим градовима, већ и да њихову музику, путем радио таласа, чују у најудаљенијим крајевима. Радио је, дакле, био тај који је све учинио за поп музику, џез и рокенрол. Национална покривеност музичким умећем Чак Берија била је огромна, на чега је тзв. бела Америка одлично реаговала. Спој његовог звука и Бич бојса произвео је Елвиса Прислија...Прикупљање и бележење звука по моделу ушне шкољке довела је до патентирања првог фонографа још 1856, да би Томас Едисон и Емил Берлинер технички развили идеју бележења звука. Испоставило се да није увек све могло добро да се сними, јер што су инструменти били веће аутентичне снаге, звук је био квалитетнији. Диксиленд бендови с бубњем, бенyом, трубом, кларинетом и тромбоном увек су имали сјајне снимке, док је виолина била у запећку, па су почетком 20. века масовно почеле да се праве виолине с хорном! Касније се испоставило да се звук виолине може обогатити другачијом техником свирања (вибрато). Све чешће је музицирање снимано са два резача, па се дешавало да идентично извођење има два разуличита записа, што је, на неки начин, претходило стерео звуку.
Проналаском магнетофона дошло је до прекретнице у технолошкој револуцији када је музика у питању. До његове појаве на плочи није била могућа инетрвенција на начињеном запису. Појавом магнетофона, било је могуће такорећи све: сеци, лепи, крпи, избаци, додај... Први магнетофони су имали жицу уместо траке, али његовим усавршавањем технологија постаје репродуктивно средство, уместо начина записивања музике. Самим тим и студио је престао да буде само просторија у којој се снима, већ је постао средство, алат којим се снима. Студио је музичарима омогућио да “одсвирају” нешто што на концертима, једноставно, није било могуће. Уосталом, после албума “Sgt Pepper’s...” објављеног 14. јуна 1967. године, Битлси су сматрали да је концертни живот практично готов.
Техника се, у међувремену, развила до неслућених размера, а употреба “даунлоуда” условила је да продаја рокенрол плоча драстично опадне, иако куповина грамофона и лонгплејки поново постаје “ин”. Некада је пут од снимка до публике био посут трњем, док је данас, употребом рачунара и “јутјуба” свима постао доступан.
Сава Савић
