И то не само као драмског тенора (данас и баритона), диригента, директора и уметничког руководиоца неколико водећих оперских кућа у свету, већ и као бескрајно посвећеног промотера младих извођача, па и оних још „полетараца“, који су још на почетним степеницама тек смешећих каријера. О његова четири наступа у Београду (два пута на оперској сцени, два пута на концертном подијуму), могу сведочити само ретки љубитељи музике, с обзиром на то да се она протежу на пола века од осам деценија Доминговог невероватно богатог и узбудљивог живота, од родне Шпаније, преко стасавања у Мексику, до освајања Америке, Европе и осталих континената.
Као и на концерту у Комбанк арени, децембра 2014, овог септембра су га пратили и одлично с њим сарађивали веома припремљени, флексибилни и мотивисани музичари Симфонијског оркестра Радио телевизије Србије,које је сада, пред препуним аудиторијумом Стадиона „Ташмајдан“ водио гост - диригент Дијан Чобанов, све чешће присутан на нашим позорницама. Познато је да већ низ година, Пласидо Доминго, деценијама потпуно јединствен тенор, управо беспримерне вокално-глумачке експресивности и трансформације, креира улоге баритонског фаха. И у тим новим партијама осваја гласом још увек изразито лепе боје и драмске снаге, који је при томе и даље довољно покретљив и носив. А оно што им даје посебну чар јесте, поред срчаности и искрености предавања и што тај глас, иако прилагођен баритонском регистру и опсегу, још увек поседује квалитете па и тембр драмског тенора, а то интерпретацијама даје другачији колорит и изражајност. Певачки и стилски дотерано, али и с огромним глумачким даром, и без, како би се у његовим годинама могло очекивати, форсирања, у првом делу концерта упознао нас је с ликом тајанственог Хамлета Амброаза Томаа, патриотом Шарлом Жераром из Ђордановог „Андреа Шенијеа“ и страственим грофом Луном из Вердијевог „Трубадура“, одреда великим баритонским ролама. У другом се, с подједнаким жаром, поздрављен овацијама, посветио и популарнијим и мелодијски врло пријемчивим песмама Мексиканца Аугустина Ларе и Шпанца Пабла Сорозабала.
На оваквом концерту уобичајени су и гости, а на Доминговом су то биле две сопранисткиње и тек десетогодишња саксофонисткиња Кристина Васић, једна од најмлађих звезда очекујућег, веома обећавајућег успона. Прва се огледала Италијанка Ана Пироци, певачица изузетне драмске снаге и сугестивности, опсежног вокалног волумена и сигурности, која се у свим аспектима блиставо, првенствено огромним драмским набојем представила као Вердијева волшебна Леди Магбет и достојанствена Мадлен де Коањи („Андре Шеније“). Потом и у лирском издању као проосећана Лаурета из Пучинијевог „Ђанија Скикија“, а нарочито је, поуздана и интонативно беспрекорна, пленила и као срчана Леонора, у дуету с Домингом као грофом Луном остваривши маестрално тумачење.
С нарочитом знатижељом, али и поносом, очекивали смо излазак на сцену наше младе, све чешће и у иностранству ангажоване сопранисткиње Марије Јелић, која се, судећи по похвалним написима у штампи сигурно развија и стиче искуства и на међународној сцени, као и код куће, у Београду и Новом Саду. Показујући и учешћем у овом великом културном догађају да је на добротрасираном путу у одлично осмишљеној, вођеној и подржаној каријери, Јелићева је освајала свежим, чистим, лепим, пажљиво фразираним, динамички фино нијансираним , прецизним у висинама, лирским гласом, музикалном распеваношћу и природном уживљеношћу у ликове које оживљава, младалачким еланом се уклапајући у склад с оркестром. Висока доживљеност и преданост тумачења зрачила је пођеднако из арија несрећне Елеоноре из Вердијеве „Моћи судбине“ и крхке али и храбре Ћо-Ћо-Сан из Пучинијеве „Мадам Батерфлај“, те шармантне и устрептале Лехарове Ђудите. Вешту пратњу, али и водећу улогу у креирању јединственог музичког тока, сигурном руком и природним гестом обезбеђивао је и контролисао минуциозни и спретни бугарски диригент млађе генерације Дијан Чобанов, нарочито истичући вредност Симфонијског оркестра РТС-а у Увертири за „Моћ судбине“, односно Интермецу из Маскањијеве „Кавалерије рустикане“.
Дивну емоцију концерту додала је и својим лепим, управо дирљивим, деликатним и ненаметљивим доприносом мала саксофонисткиња Кристина Васић, која се срчано борила са, за њене физичке снаге још тешко обуздаваном, прејаком оркестарском yез – секцијом у солистичкој партији Елингтоновог легендарног „Каравана“. Такође, и Домингови дуети са сваком гошћом концерта, као додаци овом, у свим аспектима прекрасном догађају, у ком су се, на вечери под небеским звездама, бурно акламиране и изазиване, у пуном сјају исказале, поред инспиративног легендарног уметника и све три, величином његове личности снажно инспирисане, блиставе солистичке звезде.
Марија Адамов
