Василију Мокрањцу у част

Ако можеш да се узнесеш духом изнад простора и времена, онда се у сваком тренутку налазиш у вечности“ – сматрао је величанствени Лав Толстој.
w
Фото: pixabay.com

И наш композитор и пијаниста Василије Мокрањац успео је да се духом узнесе до наших дана и најбољи доказ за то је и овај први Фестивал њему у част, који су организовали његова кћерка, архитекта Александра Мокрањац, уз здушну помоћ сарадника на чијем је челу пијаниста Ратимир Мартиновић, редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У три дана – колико је Фестивал трајао – они су учинили да се осећамо доиста празнично – јер „велики духови и јесу празници у календару историје човечанства“ – како је тврдио књижевник Божидар Кнежевић.

Прве вечери представило се шесторо студената из Београда, Новог Сада и Ниша, интерпретирајући његову клавирску музику (Олга Петровић, Тијана Церовић, Ксенија Вељовић, Милица Закић, Катарина Манчић и Коста Кнежевић). Сваки од њих имао је сасвим лични однос према Мокрањчевом опусу, што се најбоље осетило слушањем истих дела („Шест игара“ су извеле три пијанисткиње) а и колико су велики домети наше клавирске педагогије. Сви су свирали напамет у Галерији САНУ, у окружењу слика Марка Челебоновића, чија је тамна гама „мртвих природа“ сасвим одговарала несунчаним музичким визијама Василија Мокрањца.

Друге вечери одвијао се у Културном центру „Округли сто“ на тему Мокрањчевог стваралаштва. Прочитана су размишљања академика Димитрија Стефановића („Трагао је за недокучивим“), академика Дејана Деспића („Музика је била његова права реч“), академика Светислава Божића („Раскошно је уронио у најдубље поре српског народа... он је златоусти предводник врлина“), Светлане Максимовић („Мистицизам је имао знатан одјек у његовом мисаоном и стваралачком свету“), Иване Медић („Клавирски опус Василија Мокрањца је нешто најбоље што ми имамо у клавирској музици“)... чуле су се и речи Надежде Мосусове, Катарине Томашевић, Мелите Милин...

Треће вечери фестивала у Скупштини града додељене су награде младим пијанистима: троје студената су школовани у Новом Саду (Тијана Церовић добила је трећу награду, Коста Кнежевић – другу, а прву су поделиле Ксенија Вељовић и - једина студенткиња мастер студија из Београда - Милица Закић. Слушали смо најлепша Мокрањчева клавирска и камерна дела. Сандра Белић и Љиљана Вукеља извеле су дискретно обојену примесама фолклорног мелоса „Стару песму и игру“, а Мирослав Павловић и Биљана Горуновић двоставачну Сонату у ге-молу. Наши најеминентнији пијанисти данашњице представили су део његовог клавирског опуса: Ведрана Суботић је одсвирала прве четири (од седам) етиде где је у последњој користио цитат песме „Мој се драги на пут спрема“ из Пете руковети Стевана Мокрањца; Владимир Глигорић је уронио у медитативно-префињене  „Пет прелудијума“, а Јелена Ђајић Левајац је изванредно саосећала са његовим хармонски специфичним „Фрагментима“,

Ивана Медић је садржајно богато и разноврсно изложила „Шест игара“, Ратимир Мартиновић је у огромном пароксистичком набоју емоција представио свиту-поему „Интиме“, а Рита Кинка, која је још као студенткиња награђена за најбоље тумачење „Ођека“ на Међународном такмичењу Музичке омладине поново је сада, још креативније и речитије одјекнула Мокрањчевим клавиром и болом у свом богатству и сопствених и композиторових емоција од најрафиниранијих тонских боја до вехементних узлета постижући готово оргуљску и оркестарску сонорност. Либански мислилац и есејиста из првих деценија прошлог века Кахлил Гибран сматрао је да „светлост звезда које су се давно угасиле још увек допире до нас. Тако је и са великим људима који су умрли пре много векова, а ми још увек осећамо зрачење њихове личности“.

Први фестивал Василију Мокрањцу у част управо то и доказује. 

  Гордана Крајачић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести